четвртак, 22. април 2010.

Љубав ретко умире од нагле смрти

Пијанство

Натопљен у алкохолу, могу да будем све што желиш. Покајник и љубавник,шерет и меланхолик, варалица и монах. Све за тебе, ако треба, напићу се...



Наслућујем...

Питам се на коју ће ме страну овај пут та блудна мисао, коју наслућујем, одвести. Пут ми је превише познат, признајем, али исходишта је превише недокучивих. Тражим још увек исцељење кога нема, које у даљини не наслућујем. И зато, сада сам сигуран, појело га време и жудња да сваки пут будемо пар маскираних развратника, опчињени у бескрају чуда бестида и згужваних комада одеће крај кревета.



Врелина...

Срце ледом оковано отапа се у твојим очима. Имам, љубави, неку грешку коју ти не можеш да видиш, са којом не можеш више да се носиш. Отклон си пронашла и јасно рекла - Не могу више, емоције су се истопиле. А нису... Отопио се само лед са мога срца.



Животиња...

Љубав ме је ударила копитом у главу. Све ми звезде пред очима, а ја тужан, јер копито моје закржљало не може да узврати. Е коњу један...



Умире љубав...

Знаш како знам да смо још увек пар? Ти то наравно не желиш да признаш, јер још увек уживаш у тој наметнутој игри скривалице. Начин на који изговараш моје име разголићује сва та дубоко скривена осећања. Има ту неке топлине коју само љубав носи. Не кажу Французи тек онако - Љубав ретко умире од нагле смрти...



Мирис невере (Тодора Шкоро)

Стрепим
хоће ли и овог пролећа
болети мириси липа и љиљана
или ће ми ветар
неки нови бехар донети
да опије ме,
да заведе ме
да неку другу руку
и у њој познам твоју
и стиснем је...

субота, 17. април 2010.

Отргла се латица и полетела

Душо оплакана...

Кишно, јесење поподне, улица Милоша Црњанског и туга која се ваља крај старих кућа набијача. Покушала си још једном да својим смелим погледом завараш осећања. Није ти успело овај пут, јер моје срце куца неки други ритам који ти не препознајеш.Не питај ме зашто је то тако. Власница истине си ти, душо моја оплакана.



Отргла се латица...

Ономад сам видео латицу која је клизила кроз ваздух ношена лаганим, пролећним ветром. Заводљивости ветра - лажљивца, сиротица вечно жељна авантуре, одолети није могла. Отргла се латица и полетела. Боже, како сам је само гледао и патио, јер знао сам крај пре краја. Незаштићена и усамљена, тихо и уплашено, ношена ветром - слаткоречивим, кретала се кроз простор који не препознаје, који не припада невинима у души и срцу.Сва разоружавајућа лепота коју је имала, док део прекрасног цвета бејаше, изгубила се у трену чудноватом. Зебња и страх осликавали су се у овој последњој игри ветра - лажљивца и латице отргнуте. И баш како то никад не бива у бајкама, али у животу обично јесте, ова тек наизглед храбра и одважна латица,постала је очас, лак, јефтин плен једног, обичног, доконог остарелог ексцентрика који скрхан жалом за младошћу, ужива наносећи бол и несрећу.Веселе латице више нема, али је докони ексентрик додао још једну црту на списку унесрећених трофеја своје наказне промишљености.



Лорка...

Виолина је тихо свирала те вечери, бели столњак, на њему две чаше неког јефтиног италијанског црвеног вина, две мирисне свеће и трептаји у мраку. И како би то Лорка рекао - Њена уштиркана сукња звонила ми је у ушима као комадић свиле резан са десет ножева.



Уз Захвалност Весни Б - О пријатељству
На десетине познаника. Ко зна колико људи са којима смо одрасли. Колико заједно испијених пића, учињених глупости, слава и рођендана, ситних оговарања... Свакодневних, истих лица са којима испијамо поподневну кафу и код којих улазимо у кућу без куцања, само са једним препознатљивим: "Хеј!"
Али, запитај се мала, пре него што учиниш још један погрешан корак, колико пријатеља заиста имаш, спремних да за тебе, без размишљања, без сувишних питања, скоче и у ватру и у воду? Колико њих би узело последњи комад хлеба испред властитог детета и поделило га са твојим? Колико њих би се на живот најдражег заклели да си анђео, иако знају да душу си продала давних дана ђаволу за ситно? Колико би их остало уз тебе, без обзира на све, верно до самог краја, не тражећи и не питајући ништа? Колико њих знаш којима би могла поверити најдубљу тајну што скриваш дубоко у грудима, често и од себе саме?Размисли о томе пре него што наставиш даље путем без повратка...

петак, 9. април 2010.

Сузе ти никад нису стајале...

Крај...

Ти у белој сатенској спаваћици,на столу јабуке, крај кревета пепељара, док последња цигарета догорева... Дубоко у срцу осећам како се гаси тај пламен љубави. Још једном сам згрешио и ушуњах се тамо где нисам смео. Тамо где престаје љубав, тамо где почива вечна упитаност, горчина и сабласно осећање усамљености.



Слатке лажи

Сети се Падове и оних чудесно страсних пољубаца крај катедрале чије име никад не сазнах.Сети се кишних капљица које су нам падале на румене образе. Двоје зајапурених, луди од љубави,у граду који уме да разуме...Хм, немој да мислиш да не видим твој осмех на лицу и како говориш - Сале, све си опет измислио...Па шта и да јесам, може ми се.



Како стојиш са тим...

Дуго сам размишљао како да ти кажем да је готово и да одлазим заувек. Било ми је јасно да осећаш да више ништа није као пре и да смо се изгубили у гомили неплаћених рачуна,неопраних судова, недовршених разговора, непроспаваних ноћи, неизрецивих осећања која одавно не делимо. Тога дана, три пута сам повраћао, имао сам чврсту одлуку, али не и сигурност да чиним праву ствар. Преломих и казах - готово је. Спаковао сам тек неке неважне ствари и отишао. Оно што ни данас не умем да спакујем су успомене. И после толико времена и даље покушавам да их сложим. Не успевам бејби да их поделим, стално се копрцају, отимају и терају ме назад у твоје наручје. Да ли ћу имати довољно снаге да победим тај тешки терет успомена. Реци ми, како ти стојиш са тим?



Ослонац...

Често сам као сваки незрели клинац баш кад се то најмање очекује покушавао да се правим важан и да кажем нешто паметно што ће надвисити све до тад изречено. Били су то само очајнички покушаји престрашеног дечака да савлада препреку коју му живот поставља терајући га да одрасте. Разумела си то. Била си мој ослонац и благост и зато без обзира на све - хвала ти анђеле љубави уз ону чувену Мике Антића - Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака...



Осмехни се...

Једном кад умрем, када ти душебрижници јаве ту тужну вест, немој плакати. Сузе ти никад нису стајале. Само спусти слушалицу без речи, осмехни се, онако више за себе, полако удахни и пусти ону нашу - Једна младост, један свет наде...



Спуштена завеса...

Знаш дали су ти погрешно име. Име ти је вечна тајна, тако скровита и тиха. Тако далека, а ипак отелотворена. Заборави ме и крени тамо где си пошла тражећи снове недосањане и светлост коју исијава невина душа детиња.Само још једном да те пољубим и нестанем као кловн иза спуштене завесе...



Нисам уплашен...

Не могу више да те гледам у очи, не зато што нешто скривам. Не могу више да те додирујем не зато што се плашим додира. Нешто друго је по среди. Твој осмех више није за мене, други њега заслужује. Речи немој да трошиш на мене, сваку погрешно чујем.Покрете мери, много ме буне. Гомила несклада и неверица још увек владају суверено и зато или сачекај, или ме пусти да одем заувек...



Неистина...

Те ноћи стигао сам касно и затекао те испред платна. Штафелај у кући од набоја,кафа до пола испијена, ватра је тихо горела у простој пећи равничарској, а моја пахуља мала, сликала је неку слику која боје није имала. Слика та недовршена, мирис мора запенушаног је одавала...и шума мрачних у праскозорје. Хтедох баш као Тагоре да ти кажем најверније речи које ти имах рећи, али се не усудих страхујући да би могла посумњати у њих. Зато их обукох у неистину и говорих супротно ономе што мислих. Оставих бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.