Мириси и додири

Липа ми под прозором мирише. Ех, да си бар ту, па да заједно, док ти се образи румене, делимо ову ноћ. Нећеш веровати, луди месец пун, поново игра ону игру невидљивих сенки. Само зажмурим и осетим твој додир, твој дах на врату, усне меке и сочне, брескве ране, што их тако мало има. Сачуваћу ову ноћ док ми не дођеш и донесеш опет радост међу ова четири зида...

Отиш'о...

Ако те неко пита ових дана где сам, кажи да сам отишао. Вратићу се опет на пролеће, кад заруди вишња, она стара, испред куће покојног деда Милана. А, ако неко пита, а што сам отиш'о, кажи да сам морао. А, ако неко пита, а што сам мор'о, само се насмеј и кажи, ма вратиће се он на пролеће. Сигурно... И знаш шта, онда се уозбиљи, подигни десну обрву, па им кажи да си се шалила и да више никад нећу доћи. Е тако. Нек'мисле шта хоће, а ти знаш где сам...