Позивница

Имам неке идеје ових дана. Пошто сам задовољан станом и храном, помислио сам да би могао то задовољство да поделим са тобом. Знаш и кад легнем да спавам, сан ми одмах дође на очи, па сам решио да те позовем да поделимо снове. А сањам к'о ненормалан, све у двоје...

Двобој

Изазвала си ме, па да ти шапнем нешто... Бокс је племенита вештина, јер постоје јасна правила борбе и ту ударци долазе искључиво у рукавицама.
Живот је нешто друго, нема правила и кад крену ударци најчешће стижу тамо где највише боли, испод појаса. А ударају сви са свих страна, осим оно двоје, троје које обично не схватамо озбиљно и на које не обраћамо пажњу превише. Тек тада, кад почне да пљушти, кад јако заболи постанемо свесни колико смо усамљени и рањиви. И не заборави, није страшно пасти, страшно је ако не устанеш. Коначно, потражи оних двоје, троје, али не очекуј превише. Ако добијеш искрену, топлу реч утехе, траве да видаш ране и пешкир да обришеш сузе, крв и зној, довољно је. Ниси сама и имаш искрене пријатеље.Мада није лоше да ако стварно желиш да имаш пријатеља, одеш до неког азила за животиње и узмеш једног пса.

Баш сам се поправио...

Мислио сам да сам најгори, али од како сам тебе упознао, променуо сам мишљење о себи. Ти си ме срећо превазишла. Лажеш за медаљу. Мој психолошки егоизам у поређењу са твојим самољубљем је раван алтруизму непревазиђених размера. Утолико више, све сам сигурнији да ништа ово није случајно, да смо се озбиљно загледали и зато слави љубав самном.  

Звезда падалица

Осетио сам како ти је срце заиграло. Само сам склопио руке и прислонио их на уста. Погледао сам у небо и веровала или не, тамо изнад оне ружне коцкасте зграде, из мрачних висина стрмоглавила се једна звезда падалица. Кажу људи да кад видиш то, треба пожелети нешто и да ће се жеља сигурно остварити. Нажалост никада нећеш сазнати шта сам пожелео, јер, кажу људи ако некоме кажеш шта си пожелео жеља више не важи. Паметна си ти, мислим да слутиш, али све даље је ван моје контроле.Звезда је пала и сад је готово, јеби га...

Ти...

Чини ми се да стрмоглаво падам, да ми се тло под ногама измиче. Да ми спаса нема. И када помислим да је готово, да ме више нема, одједном ти. Довољан је само један поглед, осмех твој и чини ми се да све могу, да ни небо није граница. Да те нема, требало би те измислити, сећаш се кад сам ти рекао....

Полизаћу те без 'леба

Крао сам данас шљиве, знаш ту лево од мене, испред Мирине куће и то прилично успешно. Родило, не могу они то појести. Јеби га, кол'ко знам ракију не пеку, а једна тегла зимнице више, мање... И док сам брао те плаве плодове што се цепају на пола, стављајући их у белу, испрану и исфлекану атлет мајцу, помислио сам на тебе. Ових о којима ти причам више нема, али у петак идем на пијацу да купим шљива и да "метем пекмез". Кад дођеш за викенд има да те целу намажем и полижем без 'леба.

Откуд ти...

Откуд ти да се појавиш, цвет чаробни у овој џунгли. Мирис ти још увек осетим. Опијен тобом, као овисник, погледом, широм отворених очију, лутам и тражим те...