Два минута

Питала си ме - имаш два минута? Помислио сам, Боже шта сад ово значи, јер никад ниси тражила, увек си само давала. Два минута као вечност, као у безваздушном простору без боце са кисеоником. Дах си ми одузела. Само два минута била су довољна да се сруши та кула Вавилонска коју смо градили све ово време. Остале су само рушевине једне недосањане приче о двоје које су се волели. Требаће време да се поново каже ја, уместо ми, да ли то знаш, ти тајно скривена...

Муке моје...

Имао сам те и мислио сам да је то нормално, а није. Сада кад сам те изгубио, мислим да то није нормално, а јесте.  Увек кад почнем да размишљам о теби имам неку збрку. Није то нормално, а можда и јесте, откуд знам...

Кад љубав заболи...

Кад те срце заболи од љубави и помислиш како је све бесмислено и тужно, а ти само рашири слику и видећеш како је заправо лепо живети. Сваки нови дах је дар, а тај што ти на срце удара и памет мути, пусти га нека ликује и мисли да је победио. Очигледно не зна шта је љубав, он мисли да је то неки спорт.

Дубоки мрак

Скривен и изгубљен у шумовитим крајолицима, безнадежно лутам. Опрост тражим. Знам, тамо иза брда, сигурно ме чека. Ослушкујем песму птице ругалице,  ноктима кору дрвета дерем, јаук застрашује. Само један зрак сунца биће довољан да из таме изађем...

 

Утрн'о...

Причаш ми о осећањима и као је лепо кад крену они лептирићи у стомаку, а ја сав утрн'о. Ништа не осетим, чула ми се склупчала, као маче које преде крај каљеве пећи у дугим децембарским ноћима. Само те гледам и мислим како да се уснама дочепам тих крушака дозрелих што ме тако похотно дозивају и намигују ми из деколтеа, те твоје ружичасте мајце на бретеле.