Кад јагањци утихну...

Гледао сам у бескрајно небо обучено у јесење плаветнило и ето птица како лете. Широко раширених крила, пловиле су међу облацима свакаквим. Сео сам испод крошље оног храста у порти, прекрстио ноге, запалио цигарету и као да сам те видео горе. Како јездиш, међу птицама, ка Алемањи...
Осмехнуо сам се и казао, онако себи у браду - е то се зове слобода. Добра је прва реченица, истинита, али она друга, из књиге, неизговорена је још боља.Капираш - опасне игре,  поремећен ритам и пољубац на оно место...
Али, никад, никад не заборави: "Слобода није једноставан домаћи задатак, она је свест о складу несавршених људи, слобода те чека - узми је..."
 

Илузије

Можда бих требао да некако покушам да ствари поправим. спасем. Чини ми се да и када бих хтео, не знам одакле да почнем. Нас двоје смо у међупростору и зато не могу да се правдам за нешто што не постоји.Ми смо велика илузија, а да би илузија постојала у њу се мора веровати. Ту нема половичних решења, компромиси не постоје.Измаштали смо се и питање свих питања је како да се реализујемо, а да магија потраје. Што се мене тиче лако, јер "све је нестварно" и нисам то ја измислио. Само сам прихватио мисао мудраца... Дај мајке ти, уозбиљи се и врати тај осмех на лице. 

Паковање...

Као да ме тананим осећајима светице додирујеш. Уписујеш ми се у срце великим словима. А знаш, кад почнем да размишљам о теби, све ми неке туфне црвене по телу искачу. Шклопци - кажу бабе. Ко куче на киши се најежим.
Шта да радим с' тобом, тај твој безобразлук и бестид у најави, слуте ерупцију, к'о на Сицилији Етна, само што не експлодирам. Пакујеш ме, све ми као на длану, а не могу да се одупрем. Видим, биће чуда...

Покидаћу окове...

Меркам те данима и знам да ме очима гуташ. Обоје меримо да ли вреди. Како да спојимо два тела, додирнемо се грудима, усне ужарене у пољубац замотамо, а да нико не сазна, не наслути, да тајну сачувамо. Да ли је то само хир, слабост, тренутак када се непозван појави мистични осећај што поглед магли, кад се сви окови кидају, кад страст надвладава разум. Искра која тело протресе, као када се пастрмка избаци на површину реке, након што се ухвати на удицу риболовца, који живи за тај тренутак.
Знаш шта, пробаћу па шта буде. Почињем, одма' сутра, жестоко да ти се удварам. Горе од овога не може. Чежња ми утробу кида, а гледати те крадом више не могу...





 

Банчим...

Вечерас пијем и опићу се. Рекао сам Циганима да свирају тихо ону нашу. Док чаше ломе се, у потаји душа јеца. Као да  ноћ, последњи пут, својим демонима напада моје немире. Ако умрем ноћас, дајте тамбураше и попијте у име љубави, ако Бога знате...

Док ти спаваш...

Као бисерне перле на твом врату, пољубци моји клизе ове ноћи. Желим да те љубим док спаваш, па кад се пробудиш, осмех на лице да ти ставим. Само не чини нагле покрете, знаш како се те перле тешко нанижу, а тако лако расипају и онда их је тешко поново сакупити...

Јесен...

Велика се прашина подигла ових дана. Са југа дувају ветрови љубави. Очаравајући додир виле у себи носе. Постаје опасно. Ковитла се...Ти знаш зашто ово пишем, док суза из ока креће и клизи низ образ узаврео.