На хриди испод Срђа...

У свитање
Додир твој ме буди
Као сатен најфинији
Осетим како твоја рука
Најнежнија на свету
Клизи низ моја леђа.

Сунце мајско
Лењо се уздиже са истока
И промаља прве зраке изнад Срђа.
Таласи ускомешани
У игри непрестаној
Испод хриди што у пучину гледају
Бродове чекајући
За нас песму љубави
Певају.

Очи не смем да отворим
Плаши ме помисао
Да све ово само сам уснуо.
Да сам те се само јако пожелео
Па ми се у снове увлачиш
И машту распирујеш.

Нехајно померам руку
И покушавам да те напипам крај себе.

Богу Посејдону
Што море пенуша испод нас
Захвалност велику дугујем.

Добро је, под прстима те осетим...
И што би рекао Илија Цријевић
Песник дубровачки :

Пољyбaцa стотинy ми дaj,
пољyбaцa ко Лезбиja дaj,
пољyбaцa много више дaj,
но Лезбиja, толико иx дaj...

Ја сам Баја

Мала моја луда је ко струја
Љубав наша на све стране буја
К'о аброзија сад се она шири
Сунце сија, а и ветар пири.

Мала моја да ти љубим уста
Не иди по селу и не буди пуста
Село свашта  о теби већ прича
Дођи 'вамо да те љуби чича.

Мала моја мене много воли
Што је варам њу ништа не боли
Ја јој пружам све што она тражи
Зато она верује и у ове лажи

Мала моја мисли да сам баја
Мајци мојој хоће да је снаја
Ја је волем к'о што волем себе
Није мени криво што је други ...

Срешћемо се негде преко пута,
Зато на ме ти не буди љута
Емоције наше у првом су плану
Све остало мала, метимо у страну

И опет...

Топи се снег са кровова. Као сузе - капље на све стране. Како да ти кажем... Знаш ономад, препознао сам једну скривену сузу у твом оку. Ништа нисам рекао. Мислио сам да је ћутање најбољи одговор. Тишина понекад боље говори од речи.

'Ајд сад лепо, нешто да урадиш. Затвори очи и загледај се добро у своје срце. Ако се мало потрудиш и будеш упорна нешто лепо те чека тамо. Ставио сам ти срећу дубоко унутра. На сигурно.Знам да на први поглед не изгледа тако, али јеби га...Ту је, потражи... Ако успеш, а знам да ти то можеш, јави обавезно, а онда нико као ја...

Простак!

Данас сам хтео срце да ти поклоним. Посетио сам зато јутрос познатог хирурга и објаснио му да ми је потребна помоћ у том смислу. Све смо се разумели, осим што нисам успео да га убедим да ми срце извади, а лепо сам му рекао да може слободно и да га исчупа, не марим. Онда да зове оне што имају комбије па да га пошаље брзом поштом на твоју адресу.

Заказао ми операцију за три месеца, каже не приличи му да срце чупа тек тако (нарушиће му репутацију) и препоручио ми да одем у дућан и купим неко срце од оне чоколаде што има краву. Дубоко ме разочарао. Мислио сам да су ти хирурзи мало душевнији људи. Простак, не разуме се у романтику... Ако читаш ово, опрости. Све што сад могу, пошто ми је ова будала упропастила план је да ти овако пошаљем поклон, од речи саткан...

Без тебе не могу...

Дохватити безграничне висине, покушаћу у мислима . Нема ми друге, овако статичан, тешко те магичне, преко потребне мердевине могу да дохватим.

Наизглед све ми је ту, на дохват руке, а онда нека тескоба речи зароби, не да им напоље. Стоје у грлу, као нож заривен у живо месо. И бол ме разори. Начини од мене непокретни кип који мирно стоји док ветрови сибирски га шибају и кише тешке засипају.

Та жеља за висинама, та потреба за летом, та чежња за недосањаном слободом, како то да ти објасним. Како себи да оцртам? Лагано изједа ми дроб, као гавран црни да ми се угнездио на стомаку, па кида, део по део.

На ивици сам, понор ми намигује. Ако скочим хоће ли ми крила израсти, па да полетим, или ћу као сваки блудни син и овај пут главом о тло да ударим. Само ми се осмехни, светлост ми пружи, ако видиш да сам се отиснуо. Ако ми тај твој дивни осмех крила не додели, спреман сам да признам да сам изгубио. Глава ми у том случају ионако више не треба...