Уцртала си ми се у срце...

Сврби ме језик...

Вечерас би било пожељно да ћутим
Нешто ме сврби језик, а то није добар знак.
Обиђи ме у широком луку, јер уједам, као морски пас.



Из једног кафеа свира нека музика.
Тужна...
Типично балканска...

Она је отишла са другим
И оставила у њему
Пакао...

Уместо да оде код психијатра Јована Марића
Он је целу ноћ пио и плакао
Отићи код психијатра у Србији је велика срамота
Зато је свака песма у мојој земљи
Искрена исповест идиота
Остављеног - зато што воли да буде остављен
Такав је менталитет
Све друго осим пораза је неуспех

Атак на идентитет.

Бити на време остављен сматра се највећим успехом
У земљи која је највише остављених људи дала

Мислим да не знаш где си се заиста родила
Мислим да не знаш с киме имаш посла мала...
Мислим да не знаш...

Стихови Радоман Кањевац



Време је...

Правио сам се да спавам. Тихо си отворила врата, изула оне смешне љубичасте ципеле, скинула мајцу и ону најкраћу сукњу на свету. Увукла си се у кревет, пољубила ме у десно раме и на ухо ми мазно шапнула: Стигла сам, време је да се пробудиш... Узео сам те за руку, окренуо се ка теби и након три секунде водили смо љубав као помахнитали. Био је врели август, Улцињ, ти, ја и море које се пенило...



Ексери...

Опаснице једна, шта си ми то урадила синоћ. Данас цео дан не могу да се саставим. Додири твоји, као ексери, забили су ми се испод коже. Али не боли ме, само сам мало уздрхтао. Цео дан ходам залеђеним улицама предграђа, са рукама у џеповима, ношен твојим пољупцима, у нади да ћу ипак негде стићи. А знам да лутам изгубљен у безнађу...



Сам сам опет код куће, а нисам ту. Мљацкам укус морског ветра, као некад у детињству укус кикиндског сладоледа. И већ мислим како ћу идуће године, тамо негде почетком јуна, почетком јула, почетком августа... Радио Јадран ми шаље Ђорђа Перузовића и Оливера Драгојевића, а палме ми шуме око ушију, а море се таласа у темену.
Неко на вратима звони. Траже ме. Шта вреди и да отворим, кад нисам ту. Ко зна где сам ја.
(Мирослав Антић)



Наша љубав...

Љубав је много лепа, говорио сам ти док си последњи пут стајала испред мојих врата. Само си бацила поглед преко рамена, подигла леву обрву и казала:
"Шта ти јадниче знаш о љубави, мислиш да си много паметан. Видимо се опет, али никад више, немој ти да ми причаш о љубави."
Знао сам да се више никад нећемо видети и да си отишла заувек. Од тада још увек тражим тебе, која ћеш разумети и просто одговорити:
"Јесте, лепа је, зато што је наша."



Утисци...

Сав сам под утисцима. Уцртала си ми се у срце, па сад куца име твоје. Чујеш?!

На смрт сам рањен...

Давање...

Још једном не тражим ништа. Само хоћу да дам и зато препусти се, нека те носе осећаји, али не суди прерано. Не дозволи да неколико капи кише покваре дан.



Да ли си ти нормалан...

Рекла си ми да лоше спаваш. Да ти у снове долазе разне караконџуле, але и немани.Зато ноћас у ситне сате, када заспи град, облачим специјално одело за урањање у туђе снове. Има да их разбијем, да ме упамте за сва времена. Не сме нико да ми те дира.Гледаћу да будем нежан и да ти не покварим сан, а ако случајно осетиш додире на боковима, не брини, то су само она два прста о којима сам ти причао, док си се ти смејуљила и онако девојачки, заводљиво говорила - Да ли си ти нормалан...Веруј ми, не могу да их обуздам,много су самостални.



Странкиња са плавим ајс...

Вечерас, под окриљем мрака, крећем у деликатну акцију. Скинућу ти све звезде са неба, прескочићу седам мора, направићу најлепшу огрлицу од бисера, попећу се на највише врхове да дохватим оно што нико није,ходаћу на рукама док ме ноге носе, главом ћу развити све зидове, направићу највећи букет на свету, лагаћу најискреније што умем, само да би добио тај, један чаробни пољубац, дрске плаве девојке, странкиње са плавим eyes. Да ли знадеш да те волим странкињо са плавим eyes.



Камено срце...

Молим те, објасни ми зашто ме тераш да правим будалу од себе. Због чега покушавам да слажем риме у самоћи,размишљам шта ћу ти рећи кад се као случајно сретнемо, радим склекове и дижем тегове к'о ненормалан, купујем неке гелове за косу и креме за кожу, па се мажем док ми све не утрне, зашто вежбам осмех на огледалу,нешто се мрштим у друштву, као ја сам неки мангуп. Није фер, мајке ми. Имаш срце од камена и тачно ћу отићи да кажем твојој мами, па нек буде шта буде. Крајње је време да се дозовем памети. Не може то тако, иначе ћу полудети. Јебо те, скроз сам се изнервир'о.



Заувек...

Анђеле мој, пре него што одем и спусти се завеса, још само ово да ти кажем. Онај досадни Купидон, све ми је срце избушио оним аморовим стрелама. Под хитно мораш нешто да учиниш, иначе искрвавићу скроз.На смрт сам рањен, а ти се понашаш као да те то не интересује.Анђеле мој, ако нешто не учиниш, даш ми неки знак, што би рекао Миљковић, још мало и заћутаћу. Додао бих ако смем - заувек.



Ко теле заљубљен...

Камен би се отопио у твојим очима, ружа убрана би процветала у твојим рукама, ветар би се замрсио и изгубио у твојим густим праменовима косе, на грудима твојим сам ђаво би се претворио у умиљато маче.Е тако стоје ствари, а ти се нешто коробецаш и зановеташ. Па видиш да те волим, да сам се к'о теле заљубио.

Скривен иза облака...

Звук истока...


Црвени цветови макова и непрегледно поље испред нас. Звук истока и трептаји у тами. Покушај да опишеш у неколико речи шта осећаш и видећеш да је то немогуће. Вапаји опроста су надвисили сваку помисао да разум овај пут може да победи. Још једном у очају лудујемо. Само те молим буди храбра и победићемо сугурно...

Храброст...

Еј, 'ајде сад озбиљно.Буди мало неозбиљна, буди она весела девојчица која се не стиди да голим стопалима загази у врелу августовску прашину, да кришом у мраку сатима се љуби и милује испод старе крушке покојног деда Јована, да смело каже не, кад обично сви само климну главом, буди мало ти. Пусти нека други лутају и несигурно траже своје нове бродоломе и маштају о ономе за чега никада нису имали довољно храбрости...

Кике...

Имала си најлепше кике које сам до тада видео. Твоје велике кестењасте, безобразне очи сијале су попут лампиона и чинило ми се да сијају само за мене. Кике си, како видим скратила, јер то је кажу данас у моди.Могу то да прихватим, али реци ми шта се десило са сјајем који је твоје очи чинио тако магичним, а поглед лудо заводљивим? Да ли је могуће да је неки мангуп, битанга, незахвалник заувек угасио то светло и да је страст два најлепша лампиона која памтим , тек успомена на девојку која је имала цео свет под ногама...

Како поднети победу...

Да ли ова чежња са којом се сваког јутра будим носи у себи и нешто друго, осим кајања. Толико пропуштених шанси да поправимо, да не дозволимо да ствари оду предалеко. Праштам све, али како да преварим срце, како да њему објасним да могло је боље и да је све ово само један велики неспоразум и да све још увек није изгубљено, да речи којима, попут највећих војсковођа, разараш сваку моју мисао, нису дубоко промишњене и изговорене да још једном прикрију истину, заварају. Не плашим се пораза, плашим се нечег другог бејби. Како ћу поднети победу, јер игра у коју ме упорно, као мачка миша увлачиш, има на крају и свог победника и пораженог.

Скривен иза облака...

Твој осмех ме поново разоружава и сваки пут изнова буди дечака уснулог, скривеног негде

дубоко у грудима. Пружи руке, подигни главу и погледај у небо. Тамо негде, скривен иза облака чекам те...