петак, 29. април 2011.

Ето, предајем се...

Оковане мисли...

Два минута су била довољна да ми мисли окујеш, очи затвориш. Ето, предајем се...



Како...

Како да ти дошапнем, како да те још једном дотакнем, како да те преболим, да се ослободим тих похотних мисли кад на тебе помислим. Како да срце преварим и окренем се. Као сунцокрет ка неком новом сунцу које ми у праскозорје са хоризонта долази.



Илонка

Осећам како сам се заглавио негде између.Гледам те како у комбинезону скачеш са великог камена, док ми мушки вадимо шкољке и пецамо мањова. Једаред, е знаш, имам мачка који јако воле рибе. Илонки сам дао један кључ, тако да може да уђе. Чекај, шта сам оно хтео да кажем... Изгледа да сам се стварно заглавио...хм...Она, жена, не кажем ја, али...
Уз захвалност Шаци С.



Речи...

Синоћ сам те видео и ево цео дан ми не излазиш из главе. Чудно си се понашала, тако да још увек нисам сигуран да ли сам негде погрешио.Волео бих да знам због чега си поглед скривала, због чега твој говор тела синоћ је био тако различит од оних уобичајених покрета мачке умиљате.Да ли те то неко опасно краде од мене, или се само лош дан осликава кроз твоје погледе и покрете. Речи не рачунам одавно...



Као вода...

Време је да се крене, табани су почели опасно да ме сврбе. Пакујем се полако, спреман да још једном пођем путем којим се ређе иде. Стојиш ми упорно за леђима и мада га не видим, осећам тај твој осмех и поглед са тугом детета. Као вода носи све пред собом. Не могу више да издржим, брана је попустила, цури са свих страна и зато одлазим да се не вратим.



Моја љубав

Сва је моја љубав испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено силнија од мене -
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања.Ја те
Ни не видим где си, а све друге сате
Од тебе су моје очи засењене.
Јован Дучић



Сузе...

Признајем,храброст твоја надвисила је и највише врхове које смо заједно дотакли.Окрећемо још један круг недосањаних промисли, док напољу ври живот, потказујући све што покушавамо да учинимо. Бесмисао непоколебљиво надире. Ношени сулудом идејом да још увек има наде, водимо љубав последњи пут. Сузе свуда око нас, само се не виде.



У љубави има много бола, нереда и неправде. Али љубав је тако тајанствена ствар да и то можда само тако изгледа пред нашим површним несавршеним судом. Снага и величина љубави, коју никад довољно не познајемо, можда је толика да и то што нама изгледа као бол, некад и неправда исправља и поравнава негде, на неком вишем плану који ми не видимо.
Иво Андрић



Навика...

И коначно можда је боље овако. Сада бар обоје знамо на чему смо. Извесно да се никада нисмо довољно добро упознали, да је паганска страст била јача и победила разум. Обило нам се о главу, а осећајност коју нисмо неговали умрла је урлајући у ропцу који, заслепљени простотом, нисмо чули.Кајање овај пут не помаже и зато буди моћна, ухвати дах ветра и обгрли неку нову љубав. За мене не брини, навик'о сам ја на поразе...



Лежали смо на јастуцима, она и ја, и истраживали једно другоме лице при замаскираном светлу.Завукла је своју руку испод постељине.Тргао сам се једва приметно, када су ми њени прсти дотакли бок и када их је оставила тамо непомичне. Као кад неко жели да препадне животињу која можда жуди, а можда и не, да допусти да буде мажена.
Ден Симонс

петак, 22. април 2011.

Дајмо очи водоскоцима плавим...

Хм...

Укоричена књига на столу са безброј љубавних стихова, чаша сангрије са ледом и неколико кришки поморанџе на столу, поред ногу твој жути пас, из камина се чује пуцктање ватре, док са радија свира нека лагана музика. Покушавам да мисли сложим, разазнам осећања, али никако да се средим. Твој лик ми је пред очима и осмех заводљиви. Баш ми недостајеш ти „чудо једно“ са великим „хм“...



Решење...

Питала си ме шта да радиш, да ли да се отиснеш на пучину и кренеш у неку нову недосањану пустоловину, или да наставиш даље да живиш тај мирни живот, удобност предвидиве свакодневице.
Ех, шта год да урадиш нећеш погрешити, али и обрнуто, шта год да урадиш погрешићеш и што би неко паметан рекао, проблем није у одговору, проблем је у питању...



Опрости...

Ако ћемо поштено, није ту било баш неке нарочите љубави. Делили смо само оно најбоље, док смо све лоше, упорно и дуго гурали под тепих. Затварали смо очи пред проблемима који су се гомилали. Свакога дана смањивао се маневарски простор у коме смо се, рекао бих аутистично кретали. Хајде да се после свега погледамо у очи и кажемо једно другом - "Опрости, ипак те никад нисам довољно волео"...



Драга,
Дајмо очи водоскоцима плавим
Да их бацимо високо у небо.
Ноћу,
Проклијаће звезде под трепавицама.
Али нећемо рећи ни једном огледалу
Колико смо лепи.
Држаћемо се за руке
И гледаћемо једно у друго слепи.
Бранко Миљковић



Не волиш ме више. Али, тим горе по тебе! Ја тебе волим.Није требало да се даш. Не надај се да ћеш се извући. Све си учинила да те волим, да сам ти привржен, да не могу да живим без тебе. Познали смо заједно задовољства која се не дају замислити. Ни ти се ниси одрицала свог дела. Нисам те ја на силу узео! Хтела си. Још пре шест недеља била си задовољна. Била си за мене све. Ја сам био све за тебе. Било је тренутака када више нисмо знали да ли сам ја ти, ни да ли си ти ја, и сад хоћеш да те наједном не знам више, да будеш за мене туђинка? Твоји пољубци, твој дах на мом врату, твоји узвици, све то, дакле, није истина?! Све ја то измишљам, је ли? Па добро, ја се нисам изменио. Ја сам оно што сам и био! Немаш ништа да ми пребациш. Нисам те варао са другим женама. Не због тога да бих то себи записао као заслугу. Нисам могао. Када је човек тебе спознао и најлепше су му бљутаве...
Анатол Франс (Црвен крин)



Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се тамо вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање оно што радимо данас.
Борислав Пекић (Време речи)



Новац не може купити љубав, али те ставља у добру позицију за ценкање. Секс је као снег, не знаш колико ће га бити и колико дуго ће трајати. Смеши се... Пример: Остати на истом нивоу је феномен, промене су свесне и намерне. Хистерија је израз, испољавање снаге, гнев је покренут ум у оковима своје моћи креативног плана. Примамљив, лепо изгледа, са стилом мења предигру, али како да се докаже, ако други нема исту, приближну слику, визију, и его... жудњу. Држимо се хуманизма. „Савршенством разум трни“. „Вратио сам сјај очима, осмех лицу“.Хм, ха , ха, ха,ха, ха, има смисла за хумор...
Тања Дебељачки



А сада ме пусти да скупим снагу, да саберем мисли у једну жижу, да помислим свом силином на ужас земаљског живљења, на несавршенство света, на милијарде живота што се раздиру, на звери што се међусобно кољу, на змију која лечи рану, што прежива у хладу, на вукове који раздиру јагњад, на богомољке које убијају своје мужјаке, на пчеле што умиру после убода, на бол мајки које нас рађају, на слепе мачиће што их деца бацају у реку, на ужас рибе кад се насуче на обалу, на тугу слона који умире од старости, на краткотрајну радост лептира, на варљиву лепоту цвета, на краткотрајну варку љубавног загрљаја, на ужас проливеног семена, на немоћ остарелог тигра, на трулеж зуба у устима, на милијарде мртвог лишћа што се таложи у шумама, на страх тек излеглог пилета које мајка истискује из гнезда, на паклене муке глисте која се пржи на сунцу,као на живој ватри, на бол љубавног растанка, на ужас губаваца, на страшну метаморфозу женских сиса, на ране, на бол слепаца...
Симон Чудотворац ( Енциклопедија мртвих)

четвртак, 14. април 2011.

Мазохизам је једини закон свемира

Нисам смео...

Како да ти, после свега, у очи погледам.Како да ти кажем да је пијана ноћ донела још једну превару. Да ли да тражим опроштај, или да те коначно сместим у галерију сећања испод које пише, ово нисам смео да упропастим.



Памтим...

Стари капут виси на зиду, гардероба разбацана по поду, на столу празна флаша неке јефтине вотке,а ти и ја у соби која још мирише на ноћ развратну. У ваздуху у коме се мешају мириси мемле, дувана и алкохола енергија која очитава страст и пожуду.Дуга ноћ је за нама, шта нас чека и на коју ћемо страну. Само отвори очи и знаћу којим путем да пођем. Реци, знаш да смо вежбали и хоћу и нећу, подједнако лако клизе оба одговора низ усне медене.



Како то да...

Палим још једну цигарету и испијам ко зна који гутљај кафе, кад јој време није.Небо се отворило. Чини ми се као да и оно хоће нешто да ми каже, али се плаши да нећу ни овај пут разумети.Ти твоји чудни покрети, речи које слажеш неком невероватном метриком на ивици бесмисла и генијалности, поглед недоречен, а тако продоран и тврд, збуњују ме из дана у дан. Велика ми је збрка, не могу да се извучем из мреже коју си бацила.Снаге да је поцепам немам, стрпљења ми фали да јој струне размотавам, а овако даље не могу, док киша немилице пада...Ако ми ове ноћи небо нешто не каже,тешко да јутро дочекаћу, или да дођеш и коначно отворимо карте једно другом. Шта мислиш бејбе, да ли је то паметно?



Цитат...

Тераш ме да причам о љубави, а нисам сигуран да ће ти се овај пут моја прича допасти. Пада ми на памет да сам негде прочитао да је љубав мазохистична и готово да сам спреман да се сложим и потврдим да она у себи садржи одређени недостатак и зато се тражи допуњавање у саучеснику.Читам даље: Крици, јадиковке, те нежне узбуне, та притајена патња, узнемиреност, бежање времена, узбудљивост, хировитост, окрутност, детињарије, морално мучење у коме се мешају таштина и самољубње, част, стид, празнина мозга, разарање, потреба за обожавањем, мистицизам, понижење, губљење личности и д не набрајам више парафразирајући, нису ли све то знамења љубави, која тако јасно уцртава слику мазохизма?
Коначно песник каже - Љубав нема другу сврху,а како је она једини покретач природе, мазохизам је једини закон свемира.



Буди добар...

Гледао сам за тобом док си одлазила и покушавао да схватим шта те то тера да кренеш путем који не познајеш. Каква се то заводњивост крије у непознаници која тек у наговештајима обећава, могућ срећан крај.Да ли је то само још један доказ да је знатижеља убила мачку, или заиста постоји нека рупа у слагалици коју сам покушавао последњих неколико недеља да саставим и доведем те разбацане пузле у некакву, какву такву раван и хармонију, не бих ли коначно схватио, где смо то погрешили, отуђили се и престали да верујемо једно у друго. Окренула си се, погледала ме очима детета и стекао сам утисак рекла, потпуно сигурна у речи које изговараш - Одлазим заувек, буди добар. Насмејао сам се кисело и помислио, Боже, како ће се ово завршити...



Дешавало ми се да се пробудим у два - три сата ујутру и да не могу више да заспим. Тада бих устајао из кревета, одлазио у кухињу, сипао себи виски и пио га. С чашом у руци, дуго бих с прозора посматрао гробље у тмини и подно њега, на путу,фарове аутомобила који су туда пролазили.Ти сати који су повезивали ноћ и праскозорје, били су дуги и мрачни.Понекад сам помишљао да би ми било лакше кад бих могао да заплачем. Али, нисам знао због чега бих плакао. Нисам знао ни због кога бих плакао. Био сам превише саможив да плачем због неког другог и престар да плачем због самог себе.
Хакуми Мураками



Пусти...

Како да искористим секунде које су испред мене, а да кажем у неколико речи све оно што осећам. Могао бих да развлачим ову тему до бескраја, толико ме ваљда познајеш, зато хајде да покушам да те изненадим па да будем болно прецизан. Просто, заволео сам те мада нисам хтео, а можда ни смео, али немој то да те плаши.Само ме погледај у очи и ако у њима видиш нешто што те узнемирава, ако се због тога осећаш нелагодно, слободно иди и заборави све. Пусти да време учини своје...



Чудо најкраће траје...

Било је као нешто што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и онда се смејемо због тога.
Било је дубоко и светло и високо.
Примакло се тако близу лудила.
Чарлс Буковски



У теби сам...

Само склопим очи, кад оно ти! Питам како си, а ти ми кажеш - ето, у теби сам...

петак, 08. април 2011.

Дужан пољубаца...

Бићеш моја...

Ако кренем да ти говорим све оно што осећам док на тебе мислим, биће то бујица која носи све пред собом. Зато не бих да отварам тај психоделични круг мисли уврнутих у мојој глави. Плашим се да бих могао свест да изгубим, а да остану неизговорене оне две најважније речи, а то су три речи: Бићеш моја и кад мене не буде...



Дужан пољубаца

Уклет сам и стално ми се дешава једно те исто. Пењем се на неке степенице и онда кад дођем донекле, стровалим се и паднем. Сав се убогаљим. Немој да се смејеш, толико ми се то пута већ догодило да мислим да сам нешто опасно згрешио. Сваки пут помислим како сам остао дужан пољубаца тим твојим уснама меденим.



Сенка

Због свега што смо најлепше хтели
Хоћу да уз мене ноћас кренеш.
Ма били светови црни,
или бели,
Ма били путеви хладни,
или врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку
да се не бојиш ветра
и мрака
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па самном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да самном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Или цркнеш, ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

Мирослав Антић



Уплашен искреношћу...

Рекао сам ти вечерас искрено, али уз лажни осмех, задовољног викинга који плови северним морима и јаше таласе пенушаве, са тобом је све другачије. Ништа није већ виђено, све је изненађујуће.Смејао сам се, а није ми смешно ништа.
То ме прилично плаши, али то ти нисам рекао. Знаш, толико су ми пута срце ломили да више нема места за ожиљке.Зато уплашен искреношћу, научен на лаж и мимикрију, одлазим поново у загрљај другој. Тражим, кукавица мушка, лакши пут. Она, та друга не тражи ништа. Сведена и сигурна у своје незнање, слутим, помаже ми. Тешко ми пада та твоја лепота душе искрене. Та твоја детиња радост компликује ствари. Тера ме да чиним, да постане све другачије, а навикнут на једноставност немам куражи за тако нешто. Опрости ми овај пут, сутра ће можда бити боље...



Иза завесе...

Каква смејурија. Чак сам допустио себи да помислим да бих могао да те имам, и онда довољан је био тренутак да схватим да ти ниси ту зато што то твоје срце жели. Биће да ти је неко казао да је тренутак да се ту нађеш, а ти си беспоговорно послушала налогодавца који душе нема и игра се са тобом. Тај ђаво, лица прозирног, као луткар са својим харлекином, који провирује иза завесе, води голим оком невидљиву игру. Прочитана си бејбе, тако да шаљем ти поздраве из далека. Само тако ми можемо. На даљину, са сигурног растојања, једно другом да се смешкамо и упућујемо најнежније речи...



Отписани...

Као Тихи и Прле, као нокат и прст, као небо и звезде, ти и ја, на хоризонту сећања, сабирамо успомене...