петак, 08. април 2011.

Дужан пољубаца...

Бићеш моја...

Ако кренем да ти говорим све оно што осећам док на тебе мислим, биће то бујица која носи све пред собом. Зато не бих да отварам тај психоделични круг мисли уврнутих у мојој глави. Плашим се да бих могао свест да изгубим, а да остану неизговорене оне две најважније речи, а то су три речи: Бићеш моја и кад мене не буде...



Дужан пољубаца

Уклет сам и стално ми се дешава једно те исто. Пењем се на неке степенице и онда кад дођем донекле, стровалим се и паднем. Сав се убогаљим. Немој да се смејеш, толико ми се то пута већ догодило да мислим да сам нешто опасно згрешио. Сваки пут помислим како сам остао дужан пољубаца тим твојим уснама меденим.



Сенка

Због свега што смо најлепше хтели
Хоћу да уз мене ноћас кренеш.
Ма били светови црни,
или бели,
Ма били путеви хладни,
или врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку
да се не бојиш ветра
и мрака
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па самном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да самном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Или цркнеш, ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

Мирослав Антић



Уплашен искреношћу...

Рекао сам ти вечерас искрено, али уз лажни осмех, задовољног викинга који плови северним морима и јаше таласе пенушаве, са тобом је све другачије. Ништа није већ виђено, све је изненађујуће.Смејао сам се, а није ми смешно ништа.
То ме прилично плаши, али то ти нисам рекао. Знаш, толико су ми пута срце ломили да више нема места за ожиљке.Зато уплашен искреношћу, научен на лаж и мимикрију, одлазим поново у загрљај другој. Тражим, кукавица мушка, лакши пут. Она, та друга не тражи ништа. Сведена и сигурна у своје незнање, слутим, помаже ми. Тешко ми пада та твоја лепота душе искрене. Та твоја детиња радост компликује ствари. Тера ме да чиним, да постане све другачије, а навикнут на једноставност немам куражи за тако нешто. Опрости ми овај пут, сутра ће можда бити боље...



Иза завесе...

Каква смејурија. Чак сам допустио себи да помислим да бих могао да те имам, и онда довољан је био тренутак да схватим да ти ниси ту зато што то твоје срце жели. Биће да ти је неко казао да је тренутак да се ту нађеш, а ти си беспоговорно послушала налогодавца који душе нема и игра се са тобом. Тај ђаво, лица прозирног, као луткар са својим харлекином, који провирује иза завесе, води голим оком невидљиву игру. Прочитана си бејбе, тако да шаљем ти поздраве из далека. Само тако ми можемо. На даљину, са сигурног растојања, једно другом да се смешкамо и упућујемо најнежније речи...



Отписани...

Као Тихи и Прле, као нокат и прст, као небо и звезде, ти и ја, на хоризонту сећања, сабирамо успомене...

Нема коментара:

Постави коментар