Мрњау...

Знам да ћу заувек остати песник у покушају. Немам ја дар да упишем емоцију у слова.Ипак, негде се надам, те твоје очи, ако ме не убију, можда, ипак некад и начине од мене поету, стихоклепца, који свој бол, искушења, радости и туге сажима у речи и реже осећања на кришке и режњеве...

Док тешко дишем и увлачим у плућа дим цигарете познатог произвођача, испунићу ти једну жељу. Мачко, док те мазим по леђима и док ми прсти клизе низ кичму све што имам да ти кажем, а знам да то волиш је једно велико мрњау!

Страх од љубави...

Уме то тако, да се с времена на време, одједном замрачи, па тмина нека злослутна завлада. Јауци тело раздиру, а осмех се сакрије, па тек понекад, стидљиво извири, промоли се на час из неког заборављеног и утихлог ћошка душе.
Шта да ти кажем, можда то и не изгледа тако, али некако, кад ипак успем да развучем тај проклети мрак, испостави се да си ти, чудо моје, једина светла тачка на хоризонту љубави.
Уклет сам ваљда, јер како другачије да објасним ту папазјанију што ми се дешава и мисли упорно, зналачки краде. Да те имам, а немам, да си ту, а ниси, да те волим, а не умем, или не смем то да ти покажем...
Жалио сам се ових дана деда Андрији, знаш га, оном што спокојно седи тамо у парку, чим сунце мало обасја дан.
"Нешто ме стисло ових дана", кажем, а он ми одговара:
- 'Oће то сине, пред празнике, ал'не секирај се све прође...

Само бих...

Тражим те упорно, у тмини свакидашњих заблуда. Осврћем се, погледом лутам, а знам да ниси ту. Руке ми везане, на ногама окови,гласа не пуштам.

Поглед, додир, топлина, мирис твој, све ми то недостаје. Само бих да те љубим, да видим осмех среће, на лицу жене са тако дугим ногама и тихом ватром у очима...Знаш, много причам...Сутра кад дођеш,без речи ћу те узети...

Децембарско лудило

Овог јутра киша лије над Србијом. Пробудила си ме пољупцима врелим. Ех, како си се само умешно као краљица из најстрашнијих, војничких, еротских маштања ушуњала у моју постељу.

Као лопов искусни, снове ми украла. Седим и слушам како ветар са севера насрће и лупа кишним капима на моје прозоре. Што ми то радиш, ти тајно моја скривена. Дај бар још, сат - два да мало одморим...


 

Снове ћу ти голицати...

Купио сам данас нове ципеле. Планирам, кад сунце зађе, кад месец кровове обасја и кад очи склопиш, у снове да ти уђем. Није у реду да се шећкам у старим изношеним патикама. Не знам како, али успела си да ми осећања заробиш. Хирушком прецизношћу направила си љубавну операцију на отвореном срцу. Зато ноћас ако се будеш смејуљила, то је зато што ти снове голицам...