Уме то тако, да се с времена на време, одједном замрачи, па тмина нека злослутна завлада. Јауци тело раздиру, а осмех се сакрије, па тек понекад, стидљиво извири, промоли се на час из неког заборављеног и утихлог ћошка душе.
Шта да ти кажем, можда то и не изгледа тако, али некако, кад ипак успем да развучем тај проклети мрак, испостави се да си ти, чудо моје, једина светла тачка на хоризонту љубави.
Уклет сам ваљда, јер како другачије да објасним ту папазјанију што ми се дешава и мисли упорно, зналачки краде. Да те имам, а немам, да си ту, а ниси, да те волим, а не умем, или не смем то да ти покажем...
Жалио сам се ових дана деда Андрији, знаш га, оном што спокојно седи тамо у парку, чим сунце мало обасја дан.
"Нешто ме стисло ових дана", кажем, а он ми одговара:
- 'Oће то сине, пред празнике, ал'не секирај се све прође...
Администратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиАдминистратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши