петак, 30. децембар 2011.

Мрњау...

Знам да ћу заувек остати песник у покушају. Немам ја дар да упишем емоцију у слова.Ипак, негде се надам, те твоје очи, ако ме не убију, можда, ипак некад и начине од мене поету, стихоклепца, који свој бол, искушења, радости и туге сажима у речи и реже осећања на кришке и режњеве...

Док тешко дишем и увлачим у плућа дим цигарете познатог произвођача, испунићу ти једну жељу. Мачко, док те мазим по леђима и док ми прсти клизе низ кичму све што имам да ти кажем, а знам да то волиш је једно велико мрњау!

уторак, 27. децембар 2011.

Страх од љубави...

Уме то тако, да се с времена на време, одједном замрачи, па тмина нека злослутна завлада. Јауци тело раздиру, а осмех се сакрије, па тек понекад, стидљиво извири, промоли се на час из неког заборављеног и утихлог ћошка душе.
Шта да ти кажем, можда то и не изгледа тако, али некако, кад ипак успем да развучем тај проклети мрак, испостави се да си ти, чудо моје, једина светла тачка на хоризонту љубави.
Уклет сам ваљда, јер како другачије да објасним ту папазјанију што ми се дешава и мисли упорно, зналачки краде. Да те имам, а немам, да си ту, а ниси, да те волим, а не умем, или не смем то да ти покажем...
Жалио сам се ових дана деда Андрији, знаш га, оном што спокојно седи тамо у парку, чим сунце мало обасја дан.
"Нешто ме стисло ових дана", кажем, а он ми одговара:
- 'Oће то сине, пред празнике, ал'не секирај се све прође...

уторак, 20. децембар 2011.

Само бих...

Тражим те упорно, у тмини свакидашњих заблуда. Осврћем се, погледом лутам, а знам да ниси ту. Руке ми везане, на ногама окови,гласа не пуштам.

Поглед, додир, топлина, мирис твој, све ми то недостаје. Само бих да те љубим, да видим осмех среће, на лицу жене са тако дугим ногама и тихом ватром у очима...Знаш, много причам...Сутра кад дођеш,без речи ћу те узети...

субота, 17. децембар 2011.

Децембарско лудило

Овог јутра киша лије над Србијом. Пробудила си ме пољупцима врелим. Ех, како си се само умешно као краљица из најстрашнијих, војничких, еротских маштања ушуњала у моју постељу.



Као лопов искусни, снове ми украла. Седим и слушам како ветар са севера насрће и лупа кишним капима на моје прозоре. Што ми то радиш, ти тајно моја скривена. Дај бар још, сат - два да мало одморим...


 

субота, 10. децембар 2011.

Снове ћу ти голицати...

Купио сам данас нове ципеле. Планирам, кад сунце зађе, кад месец кровове обасја и кад очи склопиш, у снове да ти уђем. Није у реду да се шећкам у старим изношеним патикама. Не знам како, али успела си да ми осећања заробиш. Хирушком прецизношћу направила си љубавну операцију на отвореном срцу. Зато ноћас ако се будеш смејуљила, то је зато што ти снове голицам...

среда, 30. новембар 2011.

Спашавање...

Додаћу мало еротике у ову магловиту ноћ, само због тебе. Пустићу несташне прсте да мигоље низ твоје тело, усне да те љубе, док се са радија чује... Да осетим нежне усне жене ове ноћи, украшћу те на неколико сати. Да спасимо ову ноћ од заборава...

среда, 23. новембар 2011.

Чекам те...

Опет ме кидају дуге новембарске ноћи. Као пијане падају сузе на образе, док чекам нова свитања. Из дана у дан изнова, загледан у сећања,у кревету где сам ти ономад причао како слобода нема цену, сам, напуштен као стара воденица,мељем у глави успомене. И како Дучић рече - Опет ми душа све о теби сања...Осетим још увек твој мирис на јастуку. Сигурно, док ми опет не дођеш,не мењам постељину.

понедељак, 14. новембар 2011.

Пролеће у глави пева...

Пун месец ми стазе старе обасјава. Хитам ти у загрљај, док мразеви стежу. Видим иње јутарње како се на гране, у праскозорје, као магнетом лепи.Руке ми хладне,образи румени, око срца топло, а душа у грудима, као чигра циганска, поиграва. Зима све ближа, а мени пролеће у глави, песму љубавну пева.Знам видећу те, усне чудновате да бар једном пољубим, само немој ником да кажеш, тако ти осмеха тог срамежљивог...

понедељак, 07. новембар 2011.

У неимању

Добио сам самопоуздање, поново почињем да гледам свет кроз ружичасте наочаре, уздижем се и осмех на лицу носим. Узимам ваздух и ширим руке високо према небу, више нисам сам. У грудима ватра, степенице прескачем високо уздигнуте главе. Знаш како се то зове, тај повратак на стазе познате, утиснуте стопе у снегу? Име твоје носи...

недеља, 30. октобар 2011.

Кад јагањци утихну...

Гледао сам у бескрајно небо обучено у јесење плаветнило и ето птица како лете. Широко раширених крила, пловиле су међу облацима свакаквим. Сео сам испод крошље оног храста у порти, прекрстио ноге, запалио цигарету и као да сам те видео горе. Како јездиш, међу птицама, ка Алемањи...
Осмехнуо сам се и казао, онако себи у браду - е то се зове слобода. Добра је прва реченица, истинита, али она друга, из књиге, неизговорена је још боља.Капираш - опасне игре,  поремећен ритам и пољубац на оно место...
Али, никад, никад не заборави: "Слобода није једноставан домаћи задатак, она је свест о складу несавршених људи, слобода те чека - узми је..."
 

субота, 29. октобар 2011.

Илузије

Можда бих требао да некако покушам да ствари поправим. спасем. Чини ми се да и када бих хтео, не знам одакле да почнем. Нас двоје смо у међупростору и зато не могу да се правдам за нешто што не постоји.Ми смо велика илузија, а да би илузија постојала у њу се мора веровати. Ту нема половичних решења, компромиси не постоје.Измаштали смо се и питање свих питања је како да се реализујемо, а да магија потраје. Што се мене тиче лако, јер "све је нестварно" и нисам то ја измислио. Само сам прихватио мисао мудраца... Дај мајке ти, уозбиљи се и врати тај осмех на лице. 

уторак, 25. октобар 2011.

Паковање...

Као да ме тананим осећајима светице додирујеш. Уписујеш ми се у срце великим словима. А знаш, кад почнем да размишљам о теби, све ми неке туфне црвене по телу искачу. Шклопци - кажу бабе. Ко куче на киши се најежим.
Шта да радим с' тобом, тај твој безобразлук и бестид у најави, слуте ерупцију, к'о на Сицилији Етна, само што не експлодирам. Пакујеш ме, све ми као на длану, а не могу да се одупрем. Видим, биће чуда...

недеља, 16. октобар 2011.

Покидаћу окове...

Меркам те данима и знам да ме очима гуташ. Обоје меримо да ли вреди. Како да спојимо два тела, додирнемо се грудима, усне ужарене у пољубац замотамо, а да нико не сазна, не наслути, да тајну сачувамо. Да ли је то само хир, слабост, тренутак када се непозван појави мистични осећај што поглед магли, кад се сви окови кидају, кад страст надвладава разум. Искра која тело протресе, као када се пастрмка избаци на површину реке, након што се ухвати на удицу риболовца, који живи за тај тренутак.
Знаш шта, пробаћу па шта буде. Почињем, одма' сутра, жестоко да ти се удварам. Горе од овога не може. Чежња ми утробу кида, а гледати те крадом више не могу...





 

четвртак, 13. октобар 2011.

Банчим...

Вечерас пијем и опићу се. Рекао сам Циганима да свирају тихо ону нашу. Док чаше ломе се, у потаји душа јеца. Као да  ноћ, последњи пут, својим демонима напада моје немире. Ако умрем ноћас, дајте тамбураше и попијте у име љубави, ако Бога знате...

недеља, 09. октобар 2011.

Док ти спаваш...

Као бисерне перле на твом врату, пољубци моји клизе ове ноћи. Желим да те љубим док спаваш, па кад се пробудиш, осмех на лице да ти ставим. Само не чини нагле покрете, знаш како се те перле тешко нанижу, а тако лако расипају и онда их је тешко поново сакупити...

субота, 01. октобар 2011.

Јесен...

Велика се прашина подигла ових дана. Са југа дувају ветрови љубави. Очаравајући додир виле у себи носе. Постаје опасно. Ковитла се...Ти знаш зашто ово пишем, док суза из ока креће и клизи низ образ узаврео.

среда, 28. септембар 2011.

Два минута

Питала си ме - имаш два минута? Помислио сам, Боже шта сад ово значи, јер никад ниси тражила, увек си само давала. Два минута као вечност, као у безваздушном простору без боце са кисеоником. Дах си ми одузела. Само два минута била су довољна да се сруши та кула Вавилонска коју смо градили све ово време. Остале су само рушевине једне недосањане приче о двоје које су се волели. Требаће време да се поново каже ја, уместо ми, да ли то знаш, ти тајно скривена...

субота, 17. септембар 2011.

Муке моје...

Имао сам те и мислио сам да је то нормално, а није. Сада кад сам те изгубио, мислим да то није нормално, а јесте.  Увек кад почнем да размишљам о теби имам неку збрку. Није то нормално, а можда и јесте, откуд знам...

петак, 16. септембар 2011.

Кад љубав заболи...

Кад те срце заболи од љубави и помислиш како је све бесмислено и тужно, а ти само рашири слику и видећеш како је заправо лепо живети. Сваки нови дах је дар, а тај што ти на срце удара и памет мути, пусти га нека ликује и мисли да је победио. Очигледно не зна шта је љубав, он мисли да је то неки спорт.

четвртак, 08. септембар 2011.

Дубоки мрак

Скривен и изгубљен у шумовитим крајолицима, безнадежно лутам. Опрост тражим. Знам, тамо иза брда, сигурно ме чека. Ослушкујем песму птице ругалице,  ноктима кору дрвета дерем, јаук застрашује. Само један зрак сунца биће довољан да из таме изађем...

 

понедељак, 05. септембар 2011.

Утрн'о...

Причаш ми о осећањима и као је лепо кад крену они лептирићи у стомаку, а ја сав утрн'о. Ништа не осетим, чула ми се склупчала, као маче које преде крај каљеве пећи у дугим децембарским ноћима. Само те гледам и мислим како да се уснама дочепам тих крушака дозрелих што ме тако похотно дозивају и намигују ми из деколтеа, те твоје ружичасте мајце на бретеле.




уторак, 30. август 2011.

Позивница

Имам неке идеје ових дана. Пошто сам задовољан станом и храном, помислио сам да би могао то задовољство да поделим са тобом. Знаш и кад легнем да спавам, сан ми одмах дође на очи, па сам решио да те позовем да поделимо снове. А сањам к'о ненормалан, све у двоје...

уторак, 23. август 2011.

Двобој

Изазвала си ме, па да ти шапнем нешто... Бокс је племенита вештина, јер постоје јасна правила борбе и ту ударци долазе искључиво у рукавицама.
Живот је нешто друго, нема правила и кад крену ударци најчешће стижу тамо где највише боли, испод појаса. А ударају сви са свих страна, осим оно двоје, троје које обично не схватамо озбиљно и на које не обраћамо пажњу превише. Тек тада, кад почне да пљушти, кад јако заболи постанемо свесни колико смо усамљени и рањиви. И не заборави, није страшно пасти, страшно је ако не устанеш. Коначно, потражи оних двоје, троје, али не очекуј превише. Ако добијеш искрену, топлу реч утехе, траве да видаш ране и пешкир да обришеш сузе, крв и зној, довољно је. Ниси сама и имаш искрене пријатеље.Мада није лоше да ако стварно желиш да имаш пријатеља, одеш до неког азила за животиње и узмеш једног пса.





недеља, 21. август 2011.

Баш сам се поправио...

Мислио сам да сам најгори, али од како сам тебе упознао, променуо сам мишљење о себи. Ти си ме срећо превазишла. Лажеш за медаљу. Мој психолошки егоизам у поређењу са твојим самољубљем је раван алтруизму непревазиђених размера. Утолико више, све сам сигурнији да ништа ово није случајно, да смо се озбиљно загледали и зато слави љубав самном.  




уторак, 16. август 2011.

Звезда падалица

Осетио сам како ти је срце заиграло. Само сам склопио руке и прислонио их на уста. Погледао сам у небо и веровала или не, тамо изнад оне ружне коцкасте зграде, из мрачних висина стрмоглавила се једна звезда падалица. Кажу људи да кад видиш то, треба пожелети нешто и да ће се жеља сигурно остварити. Нажалост никада нећеш сазнати шта сам пожелео, јер, кажу људи ако некоме кажеш шта си пожелео жеља више не важи. Паметна си ти, мислим да слутиш, али све даље је ван моје контроле.Звезда је пала и сад је готово, јеби га...

субота, 13. август 2011.

Ти...

Чини ми се да стрмоглаво падам, да ми се тло под ногама измиче. Да ми спаса нема. И када помислим да је готово, да ме више нема, одједном ти. Довољан је само један поглед, осмех твој и чини ми се да све могу, да ни небо није граница. Да те нема, требало би те измислити, сећаш се кад сам ти рекао....




среда, 10. август 2011.

Полизаћу те без 'леба

Крао сам данас шљиве, знаш ту лево од мене, испред Мирине куће и то прилично успешно. Родило, не могу они то појести. Јеби га, кол'ко знам ракију не пеку, а једна тегла зимнице више, мање... И док сам брао те плаве плодове што се цепају на пола, стављајући их у белу, испрану и исфлекану атлет мајцу, помислио сам на тебе. Ових о којима ти причам више нема, али у петак идем на пијацу да купим шљива и да "метем пекмез". Кад дођеш за викенд има да те целу намажем и полижем без 'леба.



субота, 06. август 2011.

Откуд ти...

Откуд ти да се појавиш, цвет чаробни у овој џунгли. Мирис ти још увек осетим. Опијен тобом, као овисник, погледом, широм отворених очију, лутам и тражим те...

субота, 30. јул 2011.

Крадљивац љубави

Ставио сам чарапу на главу и кренуо у ноћ, док црни облаци, као преторијанска гарда скривају звезде на небу и таму чине још мрачнијом. Решио сам да украдем барем мрву љубави из твога срца. Немој да морам да правим галаму и да много лупам, пробудим комшије. Остави прозор одшкринут,  па да се увучем у твоју собу, тихо легнем поред тебе, душу огрејем, мирис коже твоје осетим, још једном од узбуђења се, к'о клинац неки, најежим.Ноћ је ова за то створена...Чекај ме, овај пут неће успети да ме заустави нико. Ни војска, ни полиција, ни паравојне формације, љубав ове ноћи маршира испред мене.

недеља, 24. јул 2011.

Оглас

Услед непредвиђених околности и неочекиваног сплета догађаја остао сам без инспирације. Молио бих све заинтересоване особе које сматрају да би могле да буду адекватна инспирација у неком наредном периоду да се обавезно јаве. У питању је виши интерес и судбина овог блога.

На конкурс могу да се јаве све заинтересоване особе женског пола без обзира на висину, тежину, боју очију, дужину ногу, величину груди, струка и број ципела. Надрндане, које стално нешто зановетају неће ући у избор, тако нека не губе време беспотребно.

О резултатима конкурса бићете лично обавештени. Конкурс је отворен до даљњег, односно док  ми срце поново не заигра и не почнем да замуцкујем. Вашу понуду можете оставити испод овог огласа у коментарима, а једночлана комисија за избор инспирације ће вас контактирати. Хвала унапред.

П.С. Победница ће бити адекватно награђена искреним емоцијама и затрпана љубавним порукама док не полуди (секс није искључен) , а све остале учеснице добиће утешне награде, а сада поштовани слушаоци музика из студија...


четвртак, 21. јул 2011.

Снови дечачки...

Тако тиха, деловала си забринуто. Питао сам да ли могу да помогнем, а ти си се само насмејала и казала:
- Дечаче мој, а шта мислиш да коначно одрастеш.
Твоја плава коса и груди као јабуке скривене испод беле летње хаљине, опчиниле су ме. Сигурно, бићу жив још два дана...

петак, 17. јун 2011.

Мириси и додири

Липа ми под прозором мирише. Ех, да си бар ту, па да заједно, док ти се образи румене, делимо ову ноћ. Нећеш веровати, луди месец пун, поново игра ону игру невидљивих сенки. Само зажмурим и осетим твој додир, твој дах на врату, усне меке и сочне, брескве ране, што их тако мало има. Сачуваћу ову ноћ док ми не дођеш и донесеш опет радост међу ова четири зида...

уторак, 14. јун 2011.

Отиш'о...

Ако те неко пита ових дана где сам, кажи да сам отишао. Вратићу се опет на пролеће, кад заруди вишња, она стара, испред куће покојног деда Милана. А, ако неко пита, а што сам отиш'о, кажи да сам морао. А, ако неко пита, а што сам мор'о, само се насмеј и кажи, ма вратиће се он на пролеће. Сигурно... И знаш шта, онда се уозбиљи, подигни десну обрву, па им кажи да си се шалила и да више никад нећу доћи. Е тако. Нек'мисле шта хоће, а ти знаш где сам...

уторак, 31. мај 2011.

Осмех уместо стида

Да, стидим се што не умем да ти довољно јасно покажем колико ми значиш. Да бар могу некако тај стид у радост да претворим, па да је на равне части поделимо. Осмехом да душу једно другом хранимо у ноћима бесаним.

недеља, 29. мај 2011.

Midnight tango

Ове ноћи водиш битку са самом собом. Емотивна драма, танго. Should I Stay Or Should I Go...

Рекао сам ти да живот није један дан и да ваља понекад да се закочи. Пошто је емотивна драма у питању, не верујем да ћеш поступити разумно. Све заборави и зато одговоре не тражи на другом месту. Они се налазе само у твоме срцу...

петак, 27. мај 2011.

Сврби ме мозак...

Дозволио сам ти да ме додирнеш и направио сам изгледа велику грешку.Једним наизглед обичним додиром подвукла си ми се под кожу. Не знам шта да радим. Ишао сам на консултације код др Зарића, знаш оног дерматолога, питао сам га да ли зна за неки сличан случај.Прво ме гледао, па ћутао, а онда рече да не зна и да изађем из ординације, да има посла. Био сам после и у апотеци, па сам и тамо питао, али само слежу раменима. Немају лек. Додуше, мало су ме чудно и тамо гледали, ал'нема везе, били су фини. Него, сврби ме на све стране. Знаш кад ме мозак сврби од тебе... Ти што се под кожу увлачиш, јебем ли ти чаканац!

четвртак, 26. мај 2011.

Вашарске чаролије

Поклањам ти ово лицитерско срце са огледалом, у знак љубави, које никад не би било да тебе није. Чувај га, па једног дана кад будеш спремна, поклони га и ти неком, ко ти за срце прирасте.

уторак, 24. мај 2011.

Телевизија лаже...

Гледао сам те данас на телевизији. Замисли, био неки филм - гангстерски! Два сата пуцају, туку се, убијају, пршти на све стране. Бар тако су ми после причали, јер ништа ја то нисам видео. Код мене само ти. Преко целог екрана, како се онако, испод ока, смејуљиш. Неко је ту луд, изгледа...

понедељак, 23. мај 2011.

Битанга и принцеза

Рекао сам ти шапатом, заносно и страсно,
док се око нас љуљало на десетине хиљада задовољних људи,
"Желим да те имам овде и сада".
Само си ме погледала, пољубила, зажмурила и почела да се скидаш...
(Једном у животу, Бијело Дугме - Концерт на хиподрому)

недеља, 22. мај 2011.

Окамењен погледом

Шта си то сад смислила
Да погледом ме окамениш
Речима да ми мисли окујеш
Додиром да ме на комаде разнесеш
Ти немиру, што ноћима због тебе
сновима робујем...

субота, 21. мај 2011.

Викенд почиње у петак...

Ноћас као киша око Крагујевца. Невероватно! Договорили смо се пре него што смо почели овај прљави плес,да ћемо бити разумни. Казала си да нећеш, не волиш и не знаш да лажеш, да ово између нас је само међутим. Као неко зезање. А ја теби обећах да те нећу гњавити тешким осећањима. Бејбе, како време пролази, чини ми се да смо заборавили на обећања.Нисмо баш неки карактер.Ово се отело, иде негде, а немам појма где...

петак, 20. мај 2011.

Она се зове Љубав

Да није тих твојих увојака безобразних, осмеха милог и "чувај се" сваки пут кад се растајемо, тешко да би било и овог шапутања. Што се мене тиче, слободно можеш да промениш име. Од данас, ако ме неко пита како се зовеш, свима ћу рећи - она се зове Љубав...

четвртак, 19. мај 2011.

Много ми се свиђаш...

Данас си баш лепа, мислим лепа си ти увек, али данас си ми баш лепа. Е,сад ти мислиш да ти се удварам и то, али није. Знаш шта је било. Прошао сам кроз центар пешице неколико пута и мало сам гледао око себе. Не знам шта ми било.Иначе,то не радим од како сам се загледао у тебе. И испало на добро. Тачно сам се уверио да не умишљам. Стварно си лепа. И згодна...Ето! Ај'д сад брзо да се љубимо, док нам се усне не упале од врелих пољубаца.

среда, 18. мај 2011.

Ако ветар дуне вечерас...

Кад те видим све ми се побрка, а знаш, није то у реду. Сатима се сваки пут припремам и смишљам, кад се сретнемо, шта да ти кажем. Причао сам са Марком о томе. Баш сам му се жалио. Ништа он не разуме. Смејао се и каже да сам будала. Да све то време радим нешто паметно, уместо што смишљам, па после заборавим те речи за тебе, каже Марко, могао сам опасну лову да згрнем. Ето шта сам доживео. Није то у реду, ал'не љутим се. Ако ветар дуне вечерас на твоју страну упаковаћу у њега најнежније пољупце, па ћу ти их послати да ти образе милују.У међувремену смислићу већ нешто да ти кажем кад се видимо следећи пут...Ваљда ми се сад неће побркати.

уторак, 17. мај 2011.

И то се зове пролеће...

Киша је и данас тако падала, све ми се ноге расквасиле. Колико пута сам само прошао поред твоје куће, а не смем да уђем.Све нешто обилазим, смишљам шта ћу и како ћу. Много сам ти данас покисао, тако да ако ме нема ових дана, само да знаш, вероватно сам на лековима.Ко зна, можда док оздравим и смислим нешто паметно...

понедељак, 16. мај 2011.

Жеља

Волео бих да се сретнемо
У Дубровнику с пролећа кад липе цветају
Да те поведем за руку Страдуном
Да осетиш под ногама векове
Да те пољубим испред цркве Светог спаса
Да војска млетачка љубав ти моју
Као жртву принесе на олтар
А госпари сокове страсне
Да ти у пехаре сребрне сипају

недеља, 15. мај 2011.

Магнетне силе

Ово је последњи пут да се опраштамо, након што смо заједно зној проливали, у кревету који шкрипи, док се два тела, као магнетом спајају...Купићу ти нови кревет, па нек пукне где пукне.

субота, 14. мај 2011.

'Ома им ја рек'о...

Е, ајд'погледај у небо вечерас. Видећеш једну звезду, тамо лево, што се смеши и као да трепери у мраку.Знаш, то сам је тамо оставио само за тебе. Да те подсећа да си моја звезда вечита. Не лажем, стварно. Прошле ноћи, дошли ванземаљци код мене у собу. Нећеш веровати, питали ме да ли имам једну жељу да ми испуне. Ал' о'ма! И ја им рек'о. Јебо те, погледам у небо, кад оно стварно...

петак, 13. мај 2011.

Спознаја

Дозволила си ми да трајем, тек толико, као кловн са оном смешном капом на глави, до последњег аплауза под циркуском шатром. У мрачној соби успомена, као лудак окрећем се.Гутам снове које не би смео и тражим упорно барем мрву прошлости, што на тебе подсећа.Чекам и надам се...

среда, 11. мај 2011.

Прстом обележи...

Док тако седимо, слушамо Клептона и испијамо гутљаје чаја од бруснице, нешто мислим у тој мојој лудој глави.Како би било да се сад спакујемо, потоваримо ствари у гепек, затворимо очи, завртимо глобус и прстом обележимо место где ћемо се зауставити, једном заувек. Не могу овако више, ово место ме не држи...

уторак, 10. мај 2011.

Као да ти ништа нисам рекао...

Молим те да, пре растанка, следећи пут, када у твојој малој соби, на крају града, будемо водили љубав, обучеш онај црвени комбинезон, са ситним жутим звездицама и махнеш ми са прозора. Али,нека то буде као да ти сад ништа нисам рекао...

понедељак, 09. мај 2011.

Лекција

И на тренутак да цитирам анонимног аутора: Научио сам... Да љубав, а не време, лечи све ране...Научио сам...

недеља, 08. мај 2011.

Заиграјмо "онај" танго...

Ето ме још једном, док ноћ прекрива дан. Дахом својим да покушам да те залудим и отмем од коњаника презрених, што на крилима ветра, обесмишљавају сваку помисао на нас двоје. Хајде да још једном заиграмо "онај" танго, који смо толико пута до сада играли. Попут два факира, голим табанима на срчи стакла коју су злодуси просули пред нас да ноћ ову печатирамо. Хм,смислио сам начин како ћу да те отмем.

субота, 07. мај 2011.

Па нек'пукнем...

Нека, одлучио сам, покушаћу још једном да те освојим. Па нек пукнем, распаднем се као украдена лубеница, коју деца лети разбијају о бетон и потом је у сласт, тако распаднуту поједу...

петак, 06. мај 2011.

Магновење

Колико сам само био заслепљен. Опседнут, нисам чуо твој очајнички вапај. Залуданост да се спасе оно што се спасти не може.Већ одавно урушено потиснутим, скриваним и коначно заборављеним емоцијама. Како се то десило и чему смо се штедели?! Еј, ти и ја, два позната расипника! Сваки твој одоцнели покушај, био је ношен погрешним корацима, јер увелико сам спокој тражио у наручју друге, тражећи пут да се заријем у срце љубави у магновењу наговештаја. Колико само жара и колико речи бираних сам трошио да би на крају схватио...

четвртак, 05. мај 2011.

Ћутиш!

Знам, није то једноставно питање, али, немој да се лажемо, имаш ти ту моћ да ми одговориш чак и кад одговор изгледа немогућ. Како да патњу прикријем, како да се носим са болом у грудима који не попушта и сваки пут кад на тебе помислим постаје све већи и тежи...Ћутиш!

среда, 04. мај 2011.

Samo namigni jednom...



Ако икада покушаш да дохватиш звезде, потражи ме, волео би да будем ту и да ти дам лоповске мердевине. Ако пожелиш да урониш у дубине, којих се многи плаше и страхују да би могли у њима заувек без даха да остану, бићу ту - да ти додам кисеоник. Ако одлучиш да са литице као птица полетиш, не брини, крила ћу ти бити.

Где год да кренеш, шта год да радиш, ту сам само намигни једном. Тим твојим оком гаравим и осмехом дај ми знак да магија може да почне. Ангажовао сам армију бајковитих ликова и сви спремно чекају.Тренутно немамо паметнија посла. Колона чудака, невидљивих свету обичном, са лицитерским срцима у рукама, стрпљиво чека тај знак да покрене чудо које се љубав зове. Одбројавање је почело, ти си на потезу и немој да оклеваш. Загризи, ионако немамо шта да изгубимо.

уторак, 03. мај 2011.

Радост живота дадох ти име...



Мој живот не би био достојан човека да није твојих милих уздисаја у праскозорје. Свако ново буђење, као нови живот... И твој мирис за леђима, не случајно, радост живота, дадох ти име...

петак, 29. април 2011.

Ето, предајем се...

Оковане мисли...

Два минута су била довољна да ми мисли окујеш, очи затвориш. Ето, предајем се...



Како...

Како да ти дошапнем, како да те још једном дотакнем, како да те преболим, да се ослободим тих похотних мисли кад на тебе помислим. Како да срце преварим и окренем се. Као сунцокрет ка неком новом сунцу које ми у праскозорје са хоризонта долази.



Илонка

Осећам како сам се заглавио негде између.Гледам те како у комбинезону скачеш са великог камена, док ми мушки вадимо шкољке и пецамо мањова. Једаред, е знаш, имам мачка који јако воле рибе. Илонки сам дао један кључ, тако да може да уђе. Чекај, шта сам оно хтео да кажем... Изгледа да сам се стварно заглавио...хм...Она, жена, не кажем ја, али...
Уз захвалност Шаци С.



Речи...

Синоћ сам те видео и ево цео дан ми не излазиш из главе. Чудно си се понашала, тако да још увек нисам сигуран да ли сам негде погрешио.Волео бих да знам због чега си поглед скривала, због чега твој говор тела синоћ је био тако различит од оних уобичајених покрета мачке умиљате.Да ли те то неко опасно краде од мене, или се само лош дан осликава кроз твоје погледе и покрете. Речи не рачунам одавно...



Као вода...

Време је да се крене, табани су почели опасно да ме сврбе. Пакујем се полако, спреман да још једном пођем путем којим се ређе иде. Стојиш ми упорно за леђима и мада га не видим, осећам тај твој осмех и поглед са тугом детета. Као вода носи све пред собом. Не могу више да издржим, брана је попустила, цури са свих страна и зато одлазим да се не вратим.



Моја љубав

Сва је моја љубав испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено силнија од мене -
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања.Ја те
Ни не видим где си, а све друге сате
Од тебе су моје очи засењене.
Јован Дучић



Сузе...

Признајем,храброст твоја надвисила је и највише врхове које смо заједно дотакли.Окрећемо још један круг недосањаних промисли, док напољу ври живот, потказујући све што покушавамо да учинимо. Бесмисао непоколебљиво надире. Ношени сулудом идејом да још увек има наде, водимо љубав последњи пут. Сузе свуда око нас, само се не виде.



У љубави има много бола, нереда и неправде. Али љубав је тако тајанствена ствар да и то можда само тако изгледа пред нашим површним несавршеним судом. Снага и величина љубави, коју никад довољно не познајемо, можда је толика да и то што нама изгледа као бол, некад и неправда исправља и поравнава негде, на неком вишем плану који ми не видимо.
Иво Андрић



Навика...

И коначно можда је боље овако. Сада бар обоје знамо на чему смо. Извесно да се никада нисмо довољно добро упознали, да је паганска страст била јача и победила разум. Обило нам се о главу, а осећајност коју нисмо неговали умрла је урлајући у ропцу који, заслепљени простотом, нисмо чули.Кајање овај пут не помаже и зато буди моћна, ухвати дах ветра и обгрли неку нову љубав. За мене не брини, навик'о сам ја на поразе...



Лежали смо на јастуцима, она и ја, и истраживали једно другоме лице при замаскираном светлу.Завукла је своју руку испод постељине.Тргао сам се једва приметно, када су ми њени прсти дотакли бок и када их је оставила тамо непомичне. Као кад неко жели да препадне животињу која можда жуди, а можда и не, да допусти да буде мажена.
Ден Симонс

петак, 22. април 2011.

Дајмо очи водоскоцима плавим...

Хм...

Укоричена књига на столу са безброј љубавних стихова, чаша сангрије са ледом и неколико кришки поморанџе на столу, поред ногу твој жути пас, из камина се чује пуцктање ватре, док са радија свира нека лагана музика. Покушавам да мисли сложим, разазнам осећања, али никако да се средим. Твој лик ми је пред очима и осмех заводљиви. Баш ми недостајеш ти „чудо једно“ са великим „хм“...



Решење...

Питала си ме шта да радиш, да ли да се отиснеш на пучину и кренеш у неку нову недосањану пустоловину, или да наставиш даље да живиш тај мирни живот, удобност предвидиве свакодневице.
Ех, шта год да урадиш нећеш погрешити, али и обрнуто, шта год да урадиш погрешићеш и што би неко паметан рекао, проблем није у одговору, проблем је у питању...



Опрости...

Ако ћемо поштено, није ту било баш неке нарочите љубави. Делили смо само оно најбоље, док смо све лоше, упорно и дуго гурали под тепих. Затварали смо очи пред проблемима који су се гомилали. Свакога дана смањивао се маневарски простор у коме смо се, рекао бих аутистично кретали. Хајде да се после свега погледамо у очи и кажемо једно другом - "Опрости, ипак те никад нисам довољно волео"...



Драга,
Дајмо очи водоскоцима плавим
Да их бацимо високо у небо.
Ноћу,
Проклијаће звезде под трепавицама.
Али нећемо рећи ни једном огледалу
Колико смо лепи.
Држаћемо се за руке
И гледаћемо једно у друго слепи.
Бранко Миљковић



Не волиш ме више. Али, тим горе по тебе! Ја тебе волим.Није требало да се даш. Не надај се да ћеш се извући. Све си учинила да те волим, да сам ти привржен, да не могу да живим без тебе. Познали смо заједно задовољства која се не дају замислити. Ни ти се ниси одрицала свог дела. Нисам те ја на силу узео! Хтела си. Још пре шест недеља била си задовољна. Била си за мене све. Ја сам био све за тебе. Било је тренутака када више нисмо знали да ли сам ја ти, ни да ли си ти ја, и сад хоћеш да те наједном не знам више, да будеш за мене туђинка? Твоји пољубци, твој дах на мом врату, твоји узвици, све то, дакле, није истина?! Све ја то измишљам, је ли? Па добро, ја се нисам изменио. Ја сам оно што сам и био! Немаш ништа да ми пребациш. Нисам те варао са другим женама. Не због тога да бих то себи записао као заслугу. Нисам могао. Када је човек тебе спознао и најлепше су му бљутаве...
Анатол Франс (Црвен крин)



Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се тамо вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање оно што радимо данас.
Борислав Пекић (Време речи)



Новац не може купити љубав, али те ставља у добру позицију за ценкање. Секс је као снег, не знаш колико ће га бити и колико дуго ће трајати. Смеши се... Пример: Остати на истом нивоу је феномен, промене су свесне и намерне. Хистерија је израз, испољавање снаге, гнев је покренут ум у оковима своје моћи креативног плана. Примамљив, лепо изгледа, са стилом мења предигру, али како да се докаже, ако други нема исту, приближну слику, визију, и его... жудњу. Држимо се хуманизма. „Савршенством разум трни“. „Вратио сам сјај очима, осмех лицу“.Хм, ха , ха, ха,ха, ха, има смисла за хумор...
Тања Дебељачки



А сада ме пусти да скупим снагу, да саберем мисли у једну жижу, да помислим свом силином на ужас земаљског живљења, на несавршенство света, на милијарде живота што се раздиру, на звери што се међусобно кољу, на змију која лечи рану, што прежива у хладу, на вукове који раздиру јагњад, на богомољке које убијају своје мужјаке, на пчеле што умиру после убода, на бол мајки које нас рађају, на слепе мачиће што их деца бацају у реку, на ужас рибе кад се насуче на обалу, на тугу слона који умире од старости, на краткотрајну радост лептира, на варљиву лепоту цвета, на краткотрајну варку љубавног загрљаја, на ужас проливеног семена, на немоћ остарелог тигра, на трулеж зуба у устима, на милијарде мртвог лишћа што се таложи у шумама, на страх тек излеглог пилета које мајка истискује из гнезда, на паклене муке глисте која се пржи на сунцу,као на живој ватри, на бол љубавног растанка, на ужас губаваца, на страшну метаморфозу женских сиса, на ране, на бол слепаца...
Симон Чудотворац ( Енциклопедија мртвих)

четвртак, 14. април 2011.

Мазохизам је једини закон свемира

Нисам смео...

Како да ти, после свега, у очи погледам.Како да ти кажем да је пијана ноћ донела још једну превару. Да ли да тражим опроштај, или да те коначно сместим у галерију сећања испод које пише, ово нисам смео да упропастим.



Памтим...

Стари капут виси на зиду, гардероба разбацана по поду, на столу празна флаша неке јефтине вотке,а ти и ја у соби која још мирише на ноћ развратну. У ваздуху у коме се мешају мириси мемле, дувана и алкохола енергија која очитава страст и пожуду.Дуга ноћ је за нама, шта нас чека и на коју ћемо страну. Само отвори очи и знаћу којим путем да пођем. Реци, знаш да смо вежбали и хоћу и нећу, подједнако лако клизе оба одговора низ усне медене.



Како то да...

Палим још једну цигарету и испијам ко зна који гутљај кафе, кад јој време није.Небо се отворило. Чини ми се као да и оно хоће нешто да ми каже, али се плаши да нећу ни овај пут разумети.Ти твоји чудни покрети, речи које слажеш неком невероватном метриком на ивици бесмисла и генијалности, поглед недоречен, а тако продоран и тврд, збуњују ме из дана у дан. Велика ми је збрка, не могу да се извучем из мреже коју си бацила.Снаге да је поцепам немам, стрпљења ми фали да јој струне размотавам, а овако даље не могу, док киша немилице пада...Ако ми ове ноћи небо нешто не каже,тешко да јутро дочекаћу, или да дођеш и коначно отворимо карте једно другом. Шта мислиш бејбе, да ли је то паметно?



Цитат...

Тераш ме да причам о љубави, а нисам сигуран да ће ти се овај пут моја прича допасти. Пада ми на памет да сам негде прочитао да је љубав мазохистична и готово да сам спреман да се сложим и потврдим да она у себи садржи одређени недостатак и зато се тражи допуњавање у саучеснику.Читам даље: Крици, јадиковке, те нежне узбуне, та притајена патња, узнемиреност, бежање времена, узбудљивост, хировитост, окрутност, детињарије, морално мучење у коме се мешају таштина и самољубње, част, стид, празнина мозга, разарање, потреба за обожавањем, мистицизам, понижење, губљење личности и д не набрајам више парафразирајући, нису ли све то знамења љубави, која тако јасно уцртава слику мазохизма?
Коначно песник каже - Љубав нема другу сврху,а како је она једини покретач природе, мазохизам је једини закон свемира.



Буди добар...

Гледао сам за тобом док си одлазила и покушавао да схватим шта те то тера да кренеш путем који не познајеш. Каква се то заводњивост крије у непознаници која тек у наговештајима обећава, могућ срећан крај.Да ли је то само још један доказ да је знатижеља убила мачку, или заиста постоји нека рупа у слагалици коју сам покушавао последњих неколико недеља да саставим и доведем те разбацане пузле у некакву, какву такву раван и хармонију, не бих ли коначно схватио, где смо то погрешили, отуђили се и престали да верујемо једно у друго. Окренула си се, погледала ме очима детета и стекао сам утисак рекла, потпуно сигурна у речи које изговараш - Одлазим заувек, буди добар. Насмејао сам се кисело и помислио, Боже, како ће се ово завршити...



Дешавало ми се да се пробудим у два - три сата ујутру и да не могу више да заспим. Тада бих устајао из кревета, одлазио у кухињу, сипао себи виски и пио га. С чашом у руци, дуго бих с прозора посматрао гробље у тмини и подно њега, на путу,фарове аутомобила који су туда пролазили.Ти сати који су повезивали ноћ и праскозорје, били су дуги и мрачни.Понекад сам помишљао да би ми било лакше кад бих могао да заплачем. Али, нисам знао због чега бих плакао. Нисам знао ни због кога бих плакао. Био сам превише саможив да плачем због неког другог и престар да плачем због самог себе.
Хакуми Мураками



Пусти...

Како да искористим секунде које су испред мене, а да кажем у неколико речи све оно што осећам. Могао бих да развлачим ову тему до бескраја, толико ме ваљда познајеш, зато хајде да покушам да те изненадим па да будем болно прецизан. Просто, заволео сам те мада нисам хтео, а можда ни смео, али немој то да те плаши.Само ме погледај у очи и ако у њима видиш нешто што те узнемирава, ако се због тога осећаш нелагодно, слободно иди и заборави све. Пусти да време учини своје...



Чудо најкраће траје...

Било је као нешто што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и онда се смејемо због тога.
Било је дубоко и светло и високо.
Примакло се тако близу лудила.
Чарлс Буковски



У теби сам...

Само склопим очи, кад оно ти! Питам како си, а ти ми кажеш - ето, у теби сам...

петак, 08. април 2011.

Дужан пољубаца...

Бићеш моја...

Ако кренем да ти говорим све оно што осећам док на тебе мислим, биће то бујица која носи све пред собом. Зато не бих да отварам тај психоделични круг мисли уврнутих у мојој глави. Плашим се да бих могао свест да изгубим, а да остану неизговорене оне две најважније речи, а то су три речи: Бићеш моја и кад мене не буде...



Дужан пољубаца

Уклет сам и стално ми се дешава једно те исто. Пењем се на неке степенице и онда кад дођем донекле, стровалим се и паднем. Сав се убогаљим. Немој да се смејеш, толико ми се то пута већ догодило да мислим да сам нешто опасно згрешио. Сваки пут помислим како сам остао дужан пољубаца тим твојим уснама меденим.



Сенка

Због свега што смо најлепше хтели
Хоћу да уз мене ноћас кренеш.
Ма били светови црни,
или бели,
Ма били путеви хладни,
или врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку
да се не бојиш ветра
и мрака
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па самном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да самном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Или цркнеш, ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

Мирослав Антић



Уплашен искреношћу...

Рекао сам ти вечерас искрено, али уз лажни осмех, задовољног викинга који плови северним морима и јаше таласе пенушаве, са тобом је све другачије. Ништа није већ виђено, све је изненађујуће.Смејао сам се, а није ми смешно ништа.
То ме прилично плаши, али то ти нисам рекао. Знаш, толико су ми пута срце ломили да више нема места за ожиљке.Зато уплашен искреношћу, научен на лаж и мимикрију, одлазим поново у загрљај другој. Тражим, кукавица мушка, лакши пут. Она, та друга не тражи ништа. Сведена и сигурна у своје незнање, слутим, помаже ми. Тешко ми пада та твоја лепота душе искрене. Та твоја детиња радост компликује ствари. Тера ме да чиним, да постане све другачије, а навикнут на једноставност немам куражи за тако нешто. Опрости ми овај пут, сутра ће можда бити боље...



Иза завесе...

Каква смејурија. Чак сам допустио себи да помислим да бих могао да те имам, и онда довољан је био тренутак да схватим да ти ниси ту зато што то твоје срце жели. Биће да ти је неко казао да је тренутак да се ту нађеш, а ти си беспоговорно послушала налогодавца који душе нема и игра се са тобом. Тај ђаво, лица прозирног, као луткар са својим харлекином, који провирује иза завесе, води голим оком невидљиву игру. Прочитана си бејбе, тако да шаљем ти поздраве из далека. Само тако ми можемо. На даљину, са сигурног растојања, једно другом да се смешкамо и упућујемо најнежније речи...



Отписани...

Као Тихи и Прле, као нокат и прст, као небо и звезде, ти и ја, на хоризонту сећања, сабирамо успомене...

четвртак, 31. март 2011.

Лудо тршава...



Прича

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Милош Црњански



Лоповска...

Што се мене тиче, било би потпуно бесмислено дисати, ходати, смејати се, да није тог необичног, магичног осећања које обично зовемо љубав.Чујем те и када ниси ту, видим твоје насмејане очи и када си далеко, осећам твој мирис и док спавам... Шта мислиш како се то зове?!
Питала си ме шта ако се заљубим у тебе, шта ако ме украдеш? Еј немој да бринеш, украшћу те сигурно, али да се заљубиш нећу ти дозволити. Мене можеш само да волиш, онако како никад волела ниси. Неопходна ми је љубав tvoja, чуда да правим, а ми чудаци то радимо само с љубављу...




Опседнут...

Све бих дао да могу да те заборавим. Да из мисли избришем лик те девојке са седефастом косом. Да некако из душе истиснем отисак срца твог, отмем се мелодији твог постојања. Ех, кад бих могао да се напијем, обезнаним, забуним, па легнем да спавам, а онда се пробудим и да те више нема у мени.Погинућу од лажи изговорених и истина прећутаних. Немам више ваздуха, а ноћ тек почиње. Шта ћу, како ћу сам, а не даш ми да одем, ти луцкаста девојко што уздигнуте главе течеш мојим венама...



Лудо тршава...

Срели смо се једне ноћи на плажи у Петровцу на мору. Твоја тршава коса, дуги прсти на ногама и препланули тен, девојке из провинције. Скривена иза провидне беле хаљине која је јасно указивала на тело рођено за миловање. Све то било је довољно да приђем и онако мангупски, ношен самопоуздањем неког ко је код куће, питам - ти си овде вечерас због мене?

Балашевић се чуо негде у близини, звезде на небу су заиграле салсу, а ти си ме погледала тим твојим урокљивим очима и питала - како знаш?

Уследили су десет дана незаборавне ватре која је горела једног лета у Петровцу на мору. Ех, ти лудо тршава,због тебе сам вечно заволео Шумадију...



Свети Ђорђе или...

Хтео бих још нешто да ти шапнем, док са радија стиже она Клептонова, уз коју смо толико пута до сада једно другом говорили оне безобразне речи и док су се наша тела састајала у оној тачци где настају дрхтаји и која производи уздахе. Сањао сам да си ми рекла да ме волиш, док је некакав ратник на белом коњу пробадао моје срце аморовим стрелама.Имаш ли ти девојко душе, пусти ме барем једном да се испавам к'о човек...



Кап живота...

Кад ме додирнеш, а ја к'о чоколада... почнем да се топим и разливам међу твојим прстима. Кад ме погледаш, а ја к'о снег на сунцу врелом отапам се. Молим те, пази само да не претераш па да не нестанем. Нисам сигуран да ли могу да издржим толико емоција сабијених у капљицу живота на прашњавим путевима којим ходимо у овим ципелама излизаним...

петак, 25. март 2011.

Кад ми у пролеће дођеш...

Медведи загрљени...

И баш кад ми се учинило да је сан победио јаву, одједном ти. Припила си се као пијавица уз моје груди и почела нежно, попут мачке, да се увијаш куковима.
- Еј, немој то да радиш, знаш да ујутро морам рано на пут, покушао сам да се браним, али без успеха. Наставила си своју игру, ти, крадљивице ноћи. Осванули смо као медведи загрљени, а мој пут је морао да сачека.



Проблеми...

Имам велике проблеме ових дана. Изгледа да сам се заљубио у те твоје усне медне, па бих те љубио док ми све усне не поплаве. Само, било би добро да је то мој једини проблем. Изгледа да сам се заљубио и у те твоје очи гараве, па бих да их гледам док ми се све не замути. Јој, а кад ми нешто кажеш, ја се сав најежим, па се к'о клинац неки стресем. Имам велике проблеме ових дана, сав сам луд од тебе...



Мирис јасмина...

Знаш, налио сам чашу оног црвеног вина македонског, упалио један штапић индијски, са мирисом јасмина. Замирисао сам собу да ме на тебе подсећа. Укључио сам стону лампу, ону што стоји у зиду, а моја блесава мачка ми је села у крило. Преде...а ја на бели папир покушавам да напишем писмо за тебе.
Како си? Тамо с'оне стране, да ли некад помислиш на мене, на нас? Да ли постојимо и колико нам је још остало?... Ух, мора да сам се напио, чим сам почео да постављам толико питања.
Ево овако, сад би те поздравио уз један љубавни поздрав. Волим те и сањам свакакве безобразлуке. Кад ми, у пролеће дођеш, све ћу ти показати, мајке ми...



Право место...

Доћи ћу ноћас да ти у снове непозван ускочим. Ушуњаћу се нежно попут лопова, па ћу ти шапутати на јастуку све оне речи што љубав у себи садрже. Ти се слободно мешкољи и смејуљи. Само тако знаћу да сам се на право место скрио од немани што по дану гризу...



Жаба...

Крагујевац по теби памтим. Пришла си, пружила руку, пољубила ме и рекла уз осмех заводнице - Здраво, ја сам Жаба, хоћу да се удам за тебе. Лудило је трајало наредних седам дана. Дивље смо водили љубав,док је киша обилазила око Крагујевца.Као што си се појавила ниоткуда, тако си и магично нестала. Ако ме чујеш, или читаш ове реченице, јави се, волео бих да знам како се стварно зовеш принцезо енигматична...

петак, 18. март 2011.

Скривен иза завесе

Не брини...

Ако случајно осетиш дах иза левог ува, не брини, то сам ја, дошао сам да ти нешто кажем...



Шаљем поруку...

Био је сасвим обични понедељак. Падала је нека чудна киша. Април је почео да зелени, а ти и ја на салашу док се са грамофона чула она наша - „Бацила је све низ ријеку“. Лежали смо на простртом ћилиму на средини собе и маштали како ћемо заједно отићи у Доминикану и да се више никад не вратимо. Ти си отишла тамо далеко, а ја сам остао да крцкам сећања и ето шаљем ове поруке на даљину...



Кукавица...

Волео бих да могу да ти причам о љубави, међутим знаш ти мене, кукавица мушка. Све то завијам у целофан, речи утапам у алкохолу,умотавам смехом и правим се као да ми није ништа. А сав дрхтим кад те видим, али немој ником да кажеш, молим те...



Увек сањај

Иди и веруј да су сва јутра невина и да им дан не може нашкодити. И не љути се што твој сан не станује испод мог јастука. Иди и остави ми само мрву своје чедности. Иди и живи, и никоме не дај да те пробуди.
Тодора Шкоро



Паја Патак...

Веровала или не, али ово ти никад нисам рекао. Свако јутро сам устајао и скривен иза завесе чекао да отвориш ту велику анфор капију. Гледао сам те годинама како седаш на плави женски бицикл, док готово ритуално пребацујеш ону ташну од пресвучене коже преко рамена., а затим извлачиш те твоје за мене најлепше на свету праменове косе, који су остали испод каиша и чиниш тај први завеслај педалама. Махао сам ти и слао пољубце скривен, у нади да ћу једном скупити храбрости да ти приђем и кажем шта осећам. Шта, не верујеш ми? Еј, па сећам се и оне налепнице на штангли твог бицикла. Паја патак, ма дај...

петак, 11. март 2011.

Туђе - слађе је...

Трагање

Сањати неоствариви сан
Трпети бол растанка
Горети неком могућом грозницом
Отићи где нико не одлази
Волети до безумља
Волети сувише, а ипак мало
Покушати без снаге, без оружја
Досегнути недокучиву звезду
Следити звезду
Смисао је мог трагања
Не занимају ме могућности
Неважно ми је време
И моје очајање
Борити се непрестано
Без питања, без одмора
Упропастити се
Због злата једне љубавне речи.
Не знам да ли ћу ја бити тај јунак
Али срце ће ми бити спокојно
Градови ће праскати плавилом

Јер несрећник један
Још гори, иако је сав сагорео
Гори још, сувише, а премало
Да расчеречен звезде досегне
Досегне недокучиву звезду

Жак Брел



Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз пропратно писмо, или без њега.
Створи од мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како бих дотакао и оне који су "Испод".
Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба.
Научи ме умећу малих корака.

Антоан Сент Егзипери "Умеће малих корака"




Устала је и спустила чашу на кухињски сто. Исцепала је лист из календара и бацила га у канту за ђубре. "Ја морам да знам човека", рекла је. Ти се покриваш нечим...ти си у ствари, сасвим други човек од онога о чему пишеш. Волела бих да могу да те знам, онако како ја то хоћу, само пет минута...

"Изволи", рекао сам, рачунајући да је остало још десетак минута до њеног поласка. "Једнога дана ћеш опет доћи на моја врата и суседи ће рећи да ја више нисам ту.Због људи као што си ти. Ја се због њих селим из места у место... "Џин, рећи ћу ти где лежи грешка. Једина. Ти исувише еротизујеш мушкарца да би овај после могао да дође код тебе, пије, рецитује Лорку..."

Милан Оклопчић Ка Блуз



Жена је као књига, која се, била добра или лоша, мора најпре свидети насловном страном. Ако та страница није занимљива, неће побудити жељу за читањем, а та је жеља управо толика колико и занимање што га наслов подстиче. Насловна страна код жене иде одозго до доле, баш као код књиге; па тако и њене ноге; које занимају све мушкарце, којима су укуси слични мојима,имају исту привлачност као и опрема књиге.Међутим, већина љубитеља, или премало, или никако не пази на женске ноге, баш као што већина читалаца не мари за издавача књига. Стога жене с правом посвећују толику бригу лицу, одећи и држању, јер само тиме могу онима које природа није при породу обдарила слепоћом потакнути радозналост и жељу да их прочитају. Али као што људи који су прочитали много књига пожеле на крају нове, па биле и лоше, тако се и мушкарац који је упознао много красних жена на крају зажели ружних, само нека су нове...

Ђакомо Казанова - Мемоари



Она је сломила твоје срце. То је чињеница! И поред тога што сам те упозорила, и поред тога што сам ти гарантовала да ће те та девојка језиво повредити - ти си наставио по свом тврдоглаво! Ах... зар није љубав предивна?!

Цитат из филма "Велика очекивања"




Тешка болест

Какве ли су твоје мисли
док ја смишљам
како да те питам за њих

За те мисли
сакривене
иза твог мирисног лица
на које се привикавам

Ето лежиш
Ево лежим

Око нас је беспослена романтика
нож у зиду
и хаљина твоја њиме
само мени на виделу
прикована

Ја слушам твоје срце
оно мојој љубомори мало каже

Ја хоћу твоје мисли
ја хоћу да уништим задњу кап
у твом тајном капилару
где се крије

Повремени сан о њему
о детињству
о слободи

Ја хоћу твоје мисли
сакривене
иза твога опасно леденога лица
на које се убиствено привикавам

А ти ћутиш
Нема лека

Душко Трифуновић

петак, 04. март 2011.

Нека људи знају од чега сам умро...

Можда...

Не знам колико ћу још моћи да издржим. Плаше ме та твоја питања која тако јасно траже одговоре које немам. Гледам те и шта да ти кажем осим извини ако те моја љубав повређује. Уопште не знам шта ми би, али ето заљубио сам се у тебе и сад патимо обоје, стално негде на пола пута од искрености до лицемерја, понора и висина недокучених. Можда ће јутро променути све. Молим те хајде да ћутимо и затворимо очи, нека срце говори уместо нас...



Мора да сам се заљубио...

Тај додир твој потпуно ме разоружава. Знаш, нисам ја био пре тебе са једном или две жене, па да не знам како то изгледа када двоје деле тај набој, или како се то већ каже. Само ти си другачија, ти то радиш некако онако, а ја затечен још увек тражим пут до срца твог. Можда сам га и нашао, не знам, нешто сам збуњен ових дана. Мора да сам се заљубио.



Песма љубавна...

Чуо сам данас неку нову песму, љубавну. Толико је проста да све боли.Углавном ради се о томе да он више не може да живи без ње, а и она не може више без њега. Направили су некакав свој свет и свакога дана затворе се на неколико сати, спусте завесе, погасе телефоне и остале "кућне апарате" и једно другом говоре најлепше речи којих се сете. Изгледа једноставно. Јеси спремна да покушамо, ето да уђемо у песму. Замисли, па ми јави, знаш мој број...



Еротика...

Никако не успевам да извадим прсте из твоје косе.Мораћу изгледа да те украдем,само се бринем шта ћу онда.Под кожу да ти се подвучем, да ти децу правим, да сакупљам речи расуте, бисерне огрлице да нижем.Све ћу, престаћу да се смејем,а осмех само за тебе чуваћу. Уби ме та твоја еротика. На све сам спреман, ма тетовираћу твој лик на грудима и испод њега написати еротика. Нека људи знају од чега сам умро.



Жеља

Када бих имао једну малу, малену кућицу.
Када бих у њој имао један мали тепих
И када би све то било моје.

Сто, мастило, полица
И на прозорима моје завесе.
И на полици када бих имао моје књиге.

Кад би имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара волела.
И кад би та жена била моја.

Ма где и у ма ком месту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.

Ма где, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.

Џевдет Кудрет Солек (1907)
Турска



Отварање

Даривах ти шапатом тихо ушну шкољку тајном,
Као бисером док сниш...
Зато ти у свитање очи сјаје седефом,
Зато чујеш музику

Тодора Шкоро



Ноћ

Било је сигурно минус пет, вејао је неки снег и доносио нам поздраве са севера. Наслућивао сам да ова ноћ неће бити као свака друга, али нисам ништа говорио. Осећала се некаква чудна енергија, нова осећајност којој су речи биле сувишне. Ти, ја и неосветљене улице прекривене тек пристиглим пахуљама. Поред тог старог, заборављеног гробља пролазили смо сваке вечери, али тада се нешто десило. Одједном сам осетио жар љубави, погледао сам те у очи и БАМ! Побацали смо сувишну одећу, ваљали смо се у пола ноћи голи у снегу. И данас памтим укус чаја који си после тога скувала на старом смедеревцу, док смо се смејали лудости, коју је једна подивљала младост изнедрила...

петак, 25. фебруар 2011.

Јаук радости, врисак немушти...

Лични одабир


Насликати портрет, ући у трбух модела, оградити се скелама, спиралом.
Између цревног мрака, до бљеска беоњаче, срицати слова у трбушном перитонеуму.
Лични одабир сопственог зачећа...
Уз захвалност В.Б.


И пази шта ћеш да обујеш...


Нисам могао да замислим да ће се наш дијалог одвијати у овом правцу, али нема везе, све је спремно. Одавно. Само, немој да заборавиш на оне црвене ципеле.


Анонимус


Свака ознака је погрешна, личи на забрану, или упозорење да иза ње не стоји означено. Нужно, обрће смисао и окреће се против означитеља. Ја се на време ограђујем, одричући им право потписивања. Пристојност је примирје, које је меланхолија. Анонимус – то је призивање светлости сигурног смртника. Призивање прамајки, тканина са меланж потком, које су шведски сто. Призвук непоновљивости, а истости.
Уз Захвалност В.Б.


Јаук...


Покушаћу да будем приземан, једнозначан, откован, презрен, све ћу учинити само да још једном осетим додир за којим васиона плаче. Јаук радости, врисак немушти...


Дивно расчлањавање...


И нема више времена, провинција Емилија. Издигнута површина се пружа у главни брод. Спољашња фасада дивно расчлањена. У сваком луку одваја се троделна, пахиљаста галерија, по којој се може ићи...Ћао Брела...
Уз захвалност В.Б.




петак, 18. фебруар 2011.

Гаћице намерно заборави...

Загонетка...

Можеш све да одмах заборавиш, али и да учиниш да магија траје. Можеш и да се сећаш, да све претвориш у успомену. Ти просто можеш све, али једно не можеш. Не можеш да се играш самном паметнице мала. Зато, хајде да се договоримо нешто. Доћи ћу "сутра", а ти искористи време, пусти мисли да врлудају и као велика девојка - одлучи. Реши ту наметнуту загонетку.Видећеш, све ће после тога бити ок.



Добро...

Слушај, ниси ти од шећера да ми се ту размазујеш. Те твоје зелене очи не трпе сузе. Добро, ухватили су те на спавању и питаш ме шта сад. Било би лицемерно да ти било шта одговорим. Само немој ту да ми цмиздриш. Знам, најтежи је одлазак на спавање, када сама треба да угасиш светло, легнеш, покријеш се, одагнаш мисли и заспиш. Недостаје та топлина с'друге стране кревета. Ух, како познајем тај осећај кад је срце сломљено. Слушај, обуци ону црвену хаљину (гаћице намерно заборави), нашминкај се најбоље што знаш, набаци осмех заводнице и крени. Зезај се, кокетирај, пусти машти на вољу и овај пут победи...



Сети се...

Само зажмури и полети. Немој да се двоумиш. Ма знам, крила, фазони, али нема то везе, само треба да се препустиш машти, зажмуриш и буди сигурна да ћеш стићи. Сети се Петра Пана и Звончице, буди опет она мала девојчица која верује да тамо негде иза дуге, где вечно сунце сја, постоји земља у којој царује љубав. Тамо, негде иза дуге, само полети и чекам те ја...



Милер

Пустио сам да ме води по мрачној улици.Глас јој је постао храпавији, а речи су јој саме навирале на уста. Уопште се не сећам шта је говорила, а мислим да ни сама није знала шта говори. Говорила је дивље, бесомучно, против судбине која је била јача од ње. Ма ко била, није више имала имена. Била је напросто жена, измучена, изубијана, скршена, створење што немоћно удара крилима у мраку. Није се ником обраћала, а најмање мени. Није говорила ни са самом собом, па ни са Богом. Била је само брбљива рана која је нашла глас, а у мраку се чинило да се рана отвара и ствара око себе простор у којем може крварити без срама и понижења. Све време држала ме је грчевито за руку, као да жели да се увери да сам ту. Стезала ми је руку својим снажним прстима, као да ми додиром прстију жели саоппштити мисао коју њене речи више не садрже.
(Хенри Милер)



Доћи ћу сигурно...

Овај пут сломила си ми срце. Распало се у парампарчад. Покушавам да га саставим, па те молим ако је случајно код тебе остало неко парче, да ми јавиш. Само ми остави, тамо на нашем месту, неки знак. Доћи ћу по њега сигурно.



Дечачка...

Да би ми мисли биле јасније, угасио сам светло и говорим ти ово у полумраку.Не знам да ли си приметила, али лаж са којом сам покушао да те заварам, најављујући коначни опроштај била је јача од мене. Нисам успео да се контролишем. Дрхтале су ми руке, а усне док сам те последњи пут љубио непослушно су тражиле она места која нису смела. Опрости на несмотрености овом дечаку који никада неће одрасти.



ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

Чарлс Буковски

петак, 11. фебруар 2011.

Ја чекам водопаде...

Пепељуга..

Синоћ сам ти причао причу о Пепељуги. Мало сам је искривио, а ти си се смејала, онако детиње, радосно и невино. Онда смо попили кафу, док је напољу вејао неки јануарски снег. Е, шта смо све после радили... Мало сам стидљив да бих баш све испричао. Једино знаш шта ми је криво. Кад сам отворио очи ниси била ту. Изгледа да сам опет сањао да смо заједно...



Окрећем леђа...

Питала си ме шта заправо ја тражим са тобом. Мислим да сам се прилично батргао са речима и да нисам имао спреман одговор, а веруј ми то је питање које сам одавно очекивао. Ево данима размишљам о томе и стално ми је једно на памети. Шта ја заправо тражим са собом?! Kад ћу већ једном да окренем леђа том ветропиру и почнем да се понашам нормално.



Дрхтаји...

Кад сам те први пут видео, знао сам да ће да буде нешто, само нисам знао да ће да буде баш тако компликовано. Верујући да се супротности привлаче, учинио сам тај први корак, сећаш се. Причали смо нешто сасвим обично, стварно се не сећам више, али знао сам да је прави тренутак, да је тренутак да те прекинем у пола реченице и да ти кажем : Ти ћеш бити мојa муза.
Имао сам утисак да ме ниси баш најбоље разумела, али те ноћи први пут сам осетио укус твојих усана, уживао у дрхтајима твога тела и оставио мирис у твојој розе постељини на велике жуте цветове...



Тамни вилајет...

Слика се врпољи, мрак обавештава о почетку. Усна је притиснута чудесним механизмом. Неизговореност је смрт изнутра, изговореност - извесност. Тамни Вилајет...
Уз захвалност В.Б.



Неизвесност...

Књига која се чита задржи отиске прстију читача, нечисти опип који разнородним валерским вредностима упућује на замку зналачки постављену. Неизвесност је нужна, кад судница празна осуђеника на одбрану опомиње...
Уз Захвалност В.Б.



Подморнице и понорнице...

Дуго после потопа имао сам страховиту жељу за чашом питке воде. Тантал је био мачји кашаљ.Моје су муке и жеђ свевремени, стварни. Моја несрећа свеприсутна. Чекале су ме подморнице испод, подморнице и понорнице. Људи су помрли, ја сам последњи и први. Они који ме зову, Дарвинова су деца.У мене се заљубљују светице. Ја чекам водопаде...
Уз захвалност В.Б.


петак, 04. фебруар 2011.

И шта сад да радимо...

Око моје лепо...

И шта сад да радимо?! Лепо сам ти рекао да не почињемо, да смо нас двоје сувише различити.Да то неће на добро изаћи. На свако твоје "јесте", имам барем два "није". На свако твоје "хоћу", имам милион, е сад баш "нећу". На свако твоје, "лепо је", имам хиљаду, "како је ружно". На твоје, јао како је "занимљиво", моје је под обавезно, ма дај, ово је "досадно". И шта сад да радимо?!
Знаш шта, око моје лепо, кад смо већ голи, да радимо ми поново, оно у чему се изгледа једино слажемо, па се слажемо, па се слажемо, па се слажемо....



Ноћ

Постеља
топла,
мека.

Тишина,
Књига
и светиљка.

Понирем
у просторе
речима извајане.


Раздвајам се
од тела
и времена.

Спајам се
с нестварним
и обамирем.

Сенка
гаси светиљку
и води ме у сан.

Надица Јанић



Преварен...

Како си ме зезнула! Свака твоја написана реч заривала се право у моје уморно срце. Губио сам дах, тело је дрхтало, а разум нестајао. Храбрила си сваку моју скривену мисао, погађала оне струне најтање. Негде у потаји осећао сам како лудим, али назад нисам могао. Док су напољу дували неки северни ветрови и најављивали невреме, у мрачној соби, опседнут, осећао сам како растем.

Био је довољан још само миг, да срушим све, огорчим сваку доброту, уништим сваку добронамерност, искреност попљујем, увредим сваког и полетим из виртуалног у прави загрљај моје измишљене принцезе. Оставио сам све и кренуо на пут. Спаковао сам цео предходни живот у малу, позајмљену путну торбу и пошао у сусрет непознатом.

Стигао сам у велики град опчињен. Бацио сам ти се чедно, попут детета, у загрљај, наивно верујући да ће вечно трајати...

Поново, потпуно сам, лутам каљавим улицама.. Поглед од људи које познајем скривам и размишљам - како си ме зезнула!




Џони

Руке су ми биле слани песак,сањао сам те
руке су ми биле на олтару много година
зароњене стене плачу
Светлост почиње тихим мењањем мојих побуда
као и јуче
иза завесе
можда на мом лицу нађеш трагове сећања
можда не разумеш
али волим те.

Џони Штулић



В.Б.

Туђе руке наднесене, Микеланђелове громаде
Не пијем Бахусе!
Твоје празно и моје празно
Туђим језиком говоре...



В.Б. опет

Ниси ми оставила много времена
Твоје речи и даље висе у ваздуху
Морали би још једном да покушамо
Не зато што је то моја жеља
Него зато што кора дрвета
У мом двориштву
Почиње опасно да се љушти...

четвртак, 20. јануар 2011.

Уцртала си ми се у срце...

Сврби ме језик...

Вечерас би било пожељно да ћутим
Нешто ме сврби језик, а то није добар знак.
Обиђи ме у широком луку, јер уједам, као морски пас.



Из једног кафеа свира нека музика.
Тужна...
Типично балканска...

Она је отишла са другим
И оставила у њему
Пакао...

Уместо да оде код психијатра Јована Марића
Он је целу ноћ пио и плакао
Отићи код психијатра у Србији је велика срамота
Зато је свака песма у мојој земљи
Искрена исповест идиота
Остављеног - зато што воли да буде остављен
Такав је менталитет
Све друго осим пораза је неуспех

Атак на идентитет.

Бити на време остављен сматра се највећим успехом
У земљи која је највише остављених људи дала

Мислим да не знаш где си се заиста родила
Мислим да не знаш с киме имаш посла мала...
Мислим да не знаш...

Стихови Радоман Кањевац



Време је...

Правио сам се да спавам. Тихо си отворила врата, изула оне смешне љубичасте ципеле, скинула мајцу и ону најкраћу сукњу на свету. Увукла си се у кревет, пољубила ме у десно раме и на ухо ми мазно шапнула: Стигла сам, време је да се пробудиш... Узео сам те за руку, окренуо се ка теби и након три секунде водили смо љубав као помахнитали. Био је врели август, Улцињ, ти, ја и море које се пенило...



Ексери...

Опаснице једна, шта си ми то урадила синоћ. Данас цео дан не могу да се саставим. Додири твоји, као ексери, забили су ми се испод коже. Али не боли ме, само сам мало уздрхтао. Цео дан ходам залеђеним улицама предграђа, са рукама у џеповима, ношен твојим пољупцима, у нади да ћу ипак негде стићи. А знам да лутам изгубљен у безнађу...



Сам сам опет код куће, а нисам ту. Мљацкам укус морског ветра, као некад у детињству укус кикиндског сладоледа. И већ мислим како ћу идуће године, тамо негде почетком јуна, почетком јула, почетком августа... Радио Јадран ми шаље Ђорђа Перузовића и Оливера Драгојевића, а палме ми шуме око ушију, а море се таласа у темену.
Неко на вратима звони. Траже ме. Шта вреди и да отворим, кад нисам ту. Ко зна где сам ја.
(Мирослав Антић)



Наша љубав...

Љубав је много лепа, говорио сам ти док си последњи пут стајала испред мојих врата. Само си бацила поглед преко рамена, подигла леву обрву и казала:
"Шта ти јадниче знаш о љубави, мислиш да си много паметан. Видимо се опет, али никад више, немој ти да ми причаш о љубави."
Знао сам да се више никад нећемо видети и да си отишла заувек. Од тада још увек тражим тебе, која ћеш разумети и просто одговорити:
"Јесте, лепа је, зато што је наша."



Утисци...

Сав сам под утисцима. Уцртала си ми се у срце, па сад куца име твоје. Чујеш?!

понедељак, 17. јануар 2011.

На смрт сам рањен...

Давање...

Још једном не тражим ништа. Само хоћу да дам и зато препусти се, нека те носе осећаји, али не суди прерано. Не дозволи да неколико капи кише покваре дан.



Да ли си ти нормалан...

Рекла си ми да лоше спаваш. Да ти у снове долазе разне караконџуле, але и немани.Зато ноћас у ситне сате, када заспи град, облачим специјално одело за урањање у туђе снове. Има да их разбијем, да ме упамте за сва времена. Не сме нико да ми те дира.Гледаћу да будем нежан и да ти не покварим сан, а ако случајно осетиш додире на боковима, не брини, то су само она два прста о којима сам ти причао, док си се ти смејуљила и онако девојачки, заводљиво говорила - Да ли си ти нормалан...Веруј ми, не могу да их обуздам,много су самостални.



Странкиња са плавим ајс...

Вечерас, под окриљем мрака, крећем у деликатну акцију. Скинућу ти све звезде са неба, прескочићу седам мора, направићу најлепшу огрлицу од бисера, попећу се на највише врхове да дохватим оно што нико није,ходаћу на рукама док ме ноге носе, главом ћу развити све зидове, направићу највећи букет на свету, лагаћу најискреније што умем, само да би добио тај, један чаробни пољубац, дрске плаве девојке, странкиње са плавим eyes. Да ли знадеш да те волим странкињо са плавим eyes.



Камено срце...

Молим те, објасни ми зашто ме тераш да правим будалу од себе. Због чега покушавам да слажем риме у самоћи,размишљам шта ћу ти рећи кад се као случајно сретнемо, радим склекове и дижем тегове к'о ненормалан, купујем неке гелове за косу и креме за кожу, па се мажем док ми све не утрне, зашто вежбам осмех на огледалу,нешто се мрштим у друштву, као ја сам неки мангуп. Није фер, мајке ми. Имаш срце од камена и тачно ћу отићи да кажем твојој мами, па нек буде шта буде. Крајње је време да се дозовем памети. Не може то тако, иначе ћу полудети. Јебо те, скроз сам се изнервир'о.



Заувек...

Анђеле мој, пре него што одем и спусти се завеса, још само ово да ти кажем. Онај досадни Купидон, све ми је срце избушио оним аморовим стрелама. Под хитно мораш нешто да учиниш, иначе искрвавићу скроз.На смрт сам рањен, а ти се понашаш као да те то не интересује.Анђеле мој, ако нешто не учиниш, даш ми неки знак, што би рекао Миљковић, још мало и заћутаћу. Додао бих ако смем - заувек.



Ко теле заљубљен...

Камен би се отопио у твојим очима, ружа убрана би процветала у твојим рукама, ветар би се замрсио и изгубио у твојим густим праменовима косе, на грудима твојим сам ђаво би се претворио у умиљато маче.Е тако стоје ствари, а ти се нешто коробецаш и зановеташ. Па видиш да те волим, да сам се к'о теле заљубио.

уторак, 11. јануар 2011.

Скривен иза облака...

Звук истока...


Црвени цветови макова и непрегледно поље испред нас. Звук истока и трептаји у тами. Покушај да опишеш у неколико речи шта осећаш и видећеш да је то немогуће. Вапаји опроста су надвисили сваку помисао да разум овај пут може да победи. Још једном у очају лудујемо. Само те молим буди храбра и победићемо сугурно...



Храброст...

Еј, 'ајде сад озбиљно.Буди мало неозбиљна, буди она весела девојчица која се не стиди да голим стопалима загази у врелу августовску прашину, да кришом у мраку сатима се љуби и милује испод старе крушке покојног деда Јована, да смело каже не, кад обично сви само климну главом, буди мало ти. Пусти нека други лутају и несигурно траже своје нове бродоломе и маштају о ономе за чега никада нису имали довољно храбрости...


Кике...

Имала си најлепше кике које сам до тада видео. Твоје велике кестењасте, безобразне очи сијале су попут лампиона и чинило ми се да сијају само за мене. Кике си, како видим скратила, јер то је кажу данас у моди.Могу то да прихватим, али реци ми шта се десило са сјајем који је твоје очи чинио тако магичним, а поглед лудо заводљивим? Да ли је могуће да је неки мангуп, битанга, незахвалник заувек угасио то светло и да је страст два најлепша лампиона која памтим , тек успомена на девојку која је имала цео свет под ногама...



Како поднети победу...

Да ли ова чежња са којом се сваког јутра будим носи у себи и нешто друго, осим кајања. Толико пропуштених шанси да поправимо, да не дозволимо да ствари оду предалеко. Праштам све, али како да преварим срце, како да њему објасним да могло је боље и да је све ово само један велики неспоразум и да све још увек није изгубљено, да речи којима, попут највећих војсковођа, разараш сваку моју мисао, нису дубоко промишњене и изговорене да још једном прикрију истину, заварају. Не плашим се пораза, плашим се нечег другог бејби. Како ћу поднети победу, јер игра у коју ме упорно, као мачка миша увлачиш, има на крају и свог победника и пораженог.



Скривен иза облака...

Твој осмех ме поново разоружава и сваки пут изнова буди дечака уснулог, скривеног негде
дубоко у грудима. Пружи руке, подигни главу и погледај у небо. Тамо негде, скривен иза облака чекам те...