Колико сам само био заслепљен. Опседнут, нисам чуо твој очајнички вапај. Залуданост да се спасе оно што се спасти не може.Већ одавно урушено потиснутим, скриваним и коначно заборављеним емоцијама. Како се то десило и чему смо се штедели?! Еј, ти и ја, два позната расипника! Сваки твој одоцнели покушај, био је ношен погрешним корацима, јер увелико сам спокој тражио у наручју друге, тражећи пут да се заријем у срце љубави у магновењу наговештаја. Колико само жара и колико речи бираних сам трошио да би на крају схватио...
Нема коментара:
Постави коментар