Јаук радости, врисак немушти...

Лични одабир


Насликати портрет, ући у трбух модела, оградити се скелама, спиралом.

Између цревног мрака, до бљеска беоњаче, срицати слова у трбушном перитонеуму.

Лични одабир сопственог зачећа...

Уз захвалност В.Б.

И пази шта ћеш да обујеш...


Нисам могао да замислим да ће се наш дијалог одвијати у овом правцу, али нема везе, све је спремно. Одавно. Само, немој да заборавиш на оне црвене ципеле.

Анонимус


Свака ознака је погрешна, личи на забрану, или упозорење да иза ње не стоји означено. Нужно, обрће смисао и окреће се против означитеља. Ја се на време ограђујем, одричући им право потписивања. Пристојност је примирје, које је меланхолија. Анонимус – то је призивање светлости сигурног смртника. Призивање прамајки, тканина са меланж потком, које су шведски сто. Призвук непоновљивости, а истости.
Уз Захвалност В.Б.

Јаук...


Покушаћу да будем приземан, једнозначан, откован, презрен, све ћу учинити само да још једном осетим додир за којим васиона плаче. Јаук радости, врисак немушти...

Дивно расчлањавање...


И нема више времена, провинција Емилија. Издигнута површина се пружа у главни брод. Спољашња фасада дивно расчлањена. У сваком луку одваја се троделна, пахиљаста галерија, по којој се може ићи...Ћао Брела...
Уз захвалност В.Б.

Гаћице намерно заборави...

Загонетка...

Можеш све да одмах заборавиш, али и да учиниш да магија траје. Можеш и да се сећаш, да све претвориш у успомену. Ти просто можеш све, али једно не можеш. Не можеш да се играш самном паметнице мала. Зато, хајде да се договоримо нешто. Доћи ћу "сутра", а ти искористи време, пусти мисли да врлудају и као велика девојка - одлучи. Реши ту наметнуту загонетку.Видећеш, све ће после тога бити ок.



Добро...

Слушај, ниси ти од шећера да ми се ту размазујеш. Те твоје зелене очи не трпе сузе. Добро, ухватили су те на спавању и питаш ме шта сад. Било би лицемерно да ти било шта одговорим. Само немој ту да ми цмиздриш. Знам, најтежи је одлазак на спавање, када сама треба да угасиш светло, легнеш, покријеш се, одагнаш мисли и заспиш. Недостаје та топлина с'друге стране кревета. Ух, како познајем тај осећај кад је срце сломљено. Слушај, обуци ону црвену хаљину (гаћице намерно заборави), нашминкај се најбоље што знаш, набаци осмех заводнице и крени. Зезај се, кокетирај, пусти машти на вољу и овај пут победи...



Сети се...

Само зажмури и полети. Немој да се двоумиш. Ма знам, крила, фазони, али нема то везе, само треба да се препустиш машти, зажмуриш и буди сигурна да ћеш стићи. Сети се Петра Пана и Звончице, буди опет она мала девојчица која верује да тамо негде иза дуге, где вечно сунце сја, постоји земља у којој царује љубав. Тамо, негде иза дуге, само полети и чекам те ја...



Милер

Пустио сам да ме води по мрачној улици.Глас јој је постао храпавији, а речи су јој саме навирале на уста. Уопште се не сећам шта је говорила, а мислим да ни сама није знала шта говори. Говорила је дивље, бесомучно, против судбине која је била јача од ње. Ма ко била, није више имала имена. Била је напросто жена, измучена, изубијана, скршена, створење што немоћно удара крилима у мраку. Није се ником обраћала, а најмање мени. Није говорила ни са самом собом, па ни са Богом. Била је само брбљива рана која је нашла глас, а у мраку се чинило да се рана отвара и ствара око себе простор у којем може крварити без срама и понижења. Све време држала ме је грчевито за руку, као да жели да се увери да сам ту. Стезала ми је руку својим снажним прстима, као да ми додиром прстију жели саоппштити мисао коју њене речи више не садрже.
(Хенри Милер)



Доћи ћу сигурно...

Овај пут сломила си ми срце. Распало се у парампарчад. Покушавам да га саставим, па те молим ако је случајно код тебе остало неко парче, да ми јавиш. Само ми остави, тамо на нашем месту, неки знак. Доћи ћу по њега сигурно.



Дечачка...

Да би ми мисли биле јасније, угасио сам светло и говорим ти ово у полумраку.Не знам да ли си приметила, али лаж са којом сам покушао да те заварам, најављујући коначни опроштај била је јача од мене. Нисам успео да се контролишем. Дрхтале су ми руке, а усне док сам те последњи пут љубио непослушно су тражиле она места која нису смела. Опрости на несмотрености овом дечаку који никада неће одрасти.



ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

Чарлс Буковски

Ја чекам водопаде...

Пепељуга..

Синоћ сам ти причао причу о Пепељуги. Мало сам је искривио, а ти си се смејала, онако детиње, радосно и невино. Онда смо попили кафу, док је напољу вејао неки јануарски снег. Е, шта смо све после радили... Мало сам стидљив да бих баш све испричао. Једино знаш шта ми је криво. Кад сам отворио очи ниси била ту. Изгледа да сам опет сањао да смо заједно...



Окрећем леђа...

Питала си ме шта заправо ја тражим са тобом. Мислим да сам се прилично батргао са речима и да нисам имао спреман одговор, а веруј ми то је питање које сам одавно очекивао. Ево данима размишљам о томе и стално ми је једно на памети. Шта ја заправо тражим са собом?! Kад ћу већ једном да окренем леђа том ветропиру и почнем да се понашам нормално.



Дрхтаји...

Кад сам те први пут видео, знао сам да ће да буде нешто, само нисам знао да ће да буде баш тако компликовано. Верујући да се супротности привлаче, учинио сам тај први корак, сећаш се. Причали смо нешто сасвим обично, стварно се не сећам више, али знао сам да је прави тренутак, да је тренутак да те прекинем у пола реченице и да ти кажем : Ти ћеш бити мојa муза.
Имао сам утисак да ме ниси баш најбоље разумела, али те ноћи први пут сам осетио укус твојих усана, уживао у дрхтајима твога тела и оставио мирис у твојој розе постељини на велике жуте цветове...



Тамни вилајет...

Слика се врпољи, мрак обавештава о почетку. Усна је притиснута чудесним механизмом. Неизговореност је смрт изнутра, изговореност - извесност. Тамни Вилајет...
Уз захвалност В.Б.



Неизвесност...

Књига која се чита задржи отиске прстију читача, нечисти опип који разнородним валерским вредностима упућује на замку зналачки постављену. Неизвесност је нужна, кад судница празна осуђеника на одбрану опомиње...
Уз Захвалност В.Б.



Подморнице и понорнице...

Дуго после потопа имао сам страховиту жељу за чашом питке воде. Тантал је био мачји кашаљ.Моје су муке и жеђ свевремени, стварни. Моја несрећа свеприсутна. Чекале су ме подморнице испод, подморнице и понорнице. Људи су помрли, ја сам последњи и први. Они који ме зову, Дарвинова су деца.У мене се заљубљују светице. Ја чекам водопаде...
Уз захвалност В.Б.

И шта сад да радимо...

Око моје лепо...

И шта сад да радимо?! Лепо сам ти рекао да не почињемо, да смо нас двоје сувише различити.Да то неће на добро изаћи. На свако твоје "јесте", имам барем два "није". На свако твоје "хоћу", имам милион, е сад баш "нећу". На свако твоје, "лепо је", имам хиљаду, "како је ружно". На твоје, јао како је "занимљиво", моје је под обавезно, ма дај, ово је "досадно". И шта сад да радимо?!
Знаш шта, око моје лепо, кад смо већ голи, да радимо ми поново, оно у чему се изгледа једино слажемо, па се слажемо, па се слажемо, па се слажемо....



Ноћ

Постеља
топла,
мека.

Тишина,
Књига
и светиљка.

Понирем
у просторе
речима извајане.


Раздвајам се
од тела
и времена.

Спајам се
с нестварним
и обамирем.

Сенка
гаси светиљку
и води ме у сан.

Надица Јанић



Преварен...

Како си ме зезнула! Свака твоја написана реч заривала се право у моје уморно срце. Губио сам дах, тело је дрхтало, а разум нестајао. Храбрила си сваку моју скривену мисао, погађала оне струне најтање. Негде у потаји осећао сам како лудим, али назад нисам могао. Док су напољу дували неки северни ветрови и најављивали невреме, у мрачној соби, опседнут, осећао сам како растем.

Био је довољан још само миг, да срушим све, огорчим сваку доброту, уништим сваку добронамерност, искреност попљујем, увредим сваког и полетим из виртуалног у прави загрљај моје измишљене принцезе. Оставио сам све и кренуо на пут. Спаковао сам цео предходни живот у малу, позајмљену путну торбу и пошао у сусрет непознатом.

Стигао сам у велики град опчињен. Бацио сам ти се чедно, попут детета, у загрљај, наивно верујући да ће вечно трајати...

Поново, потпуно сам, лутам каљавим улицама.. Поглед од људи које познајем скривам и размишљам - како си ме зезнула!




Џони

Руке су ми биле слани песак,сањао сам те
руке су ми биле на олтару много година
зароњене стене плачу
Светлост почиње тихим мењањем мојих побуда
као и јуче
иза завесе
можда на мом лицу нађеш трагове сећања
можда не разумеш
али волим те.

Џони Штулић



В.Б.

Туђе руке наднесене, Микеланђелове громаде
Не пијем Бахусе!
Твоје празно и моје празно
Туђим језиком говоре...



В.Б. опет

Ниси ми оставила много времена
Твоје речи и даље висе у ваздуху
Морали би још једном да покушамо
Не зато што је то моја жеља
Него зато што кора дрвета
У мом двориштву
Почиње опасно да се љушти...