Сузе ти никад нису стајале...

Крај...

Ти у белој сатенској спаваћици,на столу јабуке, крај кревета пепељара, док последња цигарета догорева... Дубоко у срцу осећам како се гаси тај пламен љубави. Још једном сам згрешио и ушуњах се тамо где нисам смео. Тамо где престаје љубав, тамо где почива вечна упитаност, горчина и сабласно осећање усамљености.



Слатке лажи

Сети се Падове и оних чудесно страсних пољубаца крај катедрале чије име никад не сазнах.Сети се кишних капљица које су нам падале на румене образе. Двоје зајапурених, луди од љубави,у граду који уме да разуме...Хм, немој да мислиш да не видим твој осмех на лицу и како говориш - Сале, све си опет измислио...Па шта и да јесам, може ми се.



Како стојиш са тим...

Дуго сам размишљао како да ти кажем да је готово и да одлазим заувек. Било ми је јасно да осећаш да више ништа није као пре и да смо се изгубили у гомили неплаћених рачуна,неопраних судова, недовршених разговора, непроспаваних ноћи, неизрецивих осећања која одавно не делимо. Тога дана, три пута сам повраћао, имао сам чврсту одлуку, али не и сигурност да чиним праву ствар. Преломих и казах - готово је. Спаковао сам тек неке неважне ствари и отишао. Оно што ни данас не умем да спакујем су успомене. И после толико времена и даље покушавам да их сложим. Не успевам бејби да их поделим, стално се копрцају, отимају и терају ме назад у твоје наручје. Да ли ћу имати довољно снаге да победим тај тешки терет успомена. Реци ми, како ти стојиш са тим?



Ослонац...

Често сам као сваки незрели клинац баш кад се то најмање очекује покушавао да се правим важан и да кажем нешто паметно што ће надвисити све до тад изречено. Били су то само очајнички покушаји престрашеног дечака да савлада препреку коју му живот поставља терајући га да одрасте. Разумела си то. Била си мој ослонац и благост и зато без обзира на све - хвала ти анђеле љубави уз ону чувену Мике Антића - Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака...



Осмехни се...

Једном кад умрем, када ти душебрижници јаве ту тужну вест, немој плакати. Сузе ти никад нису стајале. Само спусти слушалицу без речи, осмехни се, онако више за себе, полако удахни и пусти ону нашу - Једна младост, један свет наде...



Спуштена завеса...

Знаш дали су ти погрешно име. Име ти је вечна тајна, тако скровита и тиха. Тако далека, а ипак отелотворена. Заборави ме и крени тамо где си пошла тражећи снове недосањане и светлост коју исијава невина душа детиња.Само још једном да те пољубим и нестанем као кловн иза спуштене завесе...



Нисам уплашен...

Не могу више да те гледам у очи, не зато што нешто скривам. Не могу више да те додирујем не зато што се плашим додира. Нешто друго је по среди. Твој осмех више није за мене, други њега заслужује. Речи немој да трошиш на мене, сваку погрешно чујем.Покрете мери, много ме буне. Гомила несклада и неверица још увек владају суверено и зато или сачекај, или ме пусти да одем заувек...



Неистина...

Те ноћи стигао сам касно и затекао те испред платна. Штафелај у кући од набоја,кафа до пола испијена, ватра је тихо горела у простој пећи равничарској, а моја пахуља мала, сликала је неку слику која боје није имала. Слика та недовршена, мирис мора запенушаног је одавала...и шума мрачних у праскозорје. Хтедох баш као Тагоре да ти кажем најверније речи које ти имах рећи, али се не усудих страхујући да би могла посумњати у њих. Зато их обукох у неистину и говорих супротно ономе што мислих. Оставих бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.