Та реч као покора...

Моја чаробница...

Будимпешта је те ноћи сијала. Као занесени млади лавови трчали смо поред Дунава. Онај твој безобразни разуздани прамен лепршао је на јануарском ветру, док су, на небу боје мастила,изнад Lanchid-a, звезде трепериле и попут новогодишњних лампиона следиле неки чудни ритам у ваздуху. Будимпешта је те ноћи сијала - обасјала си је чаробнице...



Хало...

Телефон је зазвонио неуобичајено касно. Дигао сам слушалицу и зачуо глас. Погледао сам на сат и помислио - па да, тамо је сада поподне. На твоје хало, упитао сам - како си бејби? Уз лоше скривени осмех, мазно, како само ти то умеш, одговорила си - одлично, чекам те на аеродрому...



Покора

Као Адам и Ева спојени, као небо и земља нераздвојни, као црно и бело различити, као ти и ја непокорни. Зато удри шаком о сто и пусти нека експлодира, та реч као покора...



Вриштим...

Пролазе дани неповратно. Тражим опроштај, а не умем да кажем, речи ми недостају. Гордост и стид овај пут помешани говоре немуштим језиком. Вриштим твоје име у самоћи, пресабирам колико грешака је потребно да се дође до коначне истине.Анђели најављују скори сусрет. Спреман сам за тај далеки пут...



Судбина...

Чекали смо Hову годину као да је прва и последња. Опијени неодољивим соковима љубави, загрљени испод покривача боје боровнице, тихо смо једно другом шапутали - Ти си мој свет и мој неспокој, говорила си док се са грамофона чуло wish you were here.Ја сам твој вилењак чаробних крила, говорио сам ти у мраку и обоје смо веровали да је наше све време овог света. Судбина курва, хтела је другачије...





Душа од камена (Уз захвалност Тодори Шкоро)

У камен се
једна душа
од зла скрила.
Пронађи је,
камен разбиј,
али пази
да је не повредиш.
Није она од камена,
она је тек
од бола многог
окаменила.

А могло је боље...

Скривена

Сваки твој дрхтај урезао ми се у срце. Сваки твој осмех налази се дубоко у мојим грудима. Сваки твој трептај је у мом оку. Сакрио сам те на скровито место и не можеш да побегнеш.



Краљ лавова

Читао сам ових дана ону дечију - "Краљ лавова". Сетио сам се, да сам заборавио. Никад не питај ко си ти, него запитај се ко си ти... Да ли си спремна да покушамо поново да заронимо и држимо ваздух док не почне да нам бубња у глави. Гледам те и видим. Кад би само знала...



Тачке...

Твоје усне увек погађају она места на мом телу која су на неки чудан, деликатан начин била тајновита и незанимњива за све остале жене које су ме љубиле. Твоји прсти знају да пронађу те тачке на мом телу где се састају најтананија влакна и где се буде она осећања која у себи носе те непоновљиве љубавне поруке. Волим те и то никад немој да заборавиш...



А могло је боље...

Покушала си да ме провоцираш говорећи да је љубав прецењена и да је превише речи потрошено узалуд. Да љубав не заслужује да се о њој прича и да се она носи у срцу. Да је немерљива и да свако преиспитивање на ту тему већ је сигуран корак ка безнађу усамљених. Гледао сам те и ништа нисам разумео. Моја душа, већ тада је била ухваћена дубоко у мрежу у којој љубав станује само у речима. Послала си ми јасан знак који нисам разумео.Као и сваки тупан превидео сам скривену поруку, јер мислио сам да лупеташ, чисто онако да не ћутимо, јер тишина међу нама је била увелико неподношљива. Није ми падало на памет да знаш шта радим. Да сваки пут када ми окренеш леђа, страхујем од твог освртања.
Очигледно си ме преценила, јер моја моћ претварања још једном је победила. На жалост.А могло је боље...



Моја орхидеја...

Да ли да ти кажем и ово, или још једном да склопим усне и полако кренем? Да ли ће речи нешто променити и донети у наш живот неку нову осећајност? Нисам сигуран, јер бојим се мала да се више стварно не разумемо и свака нова реч само може да роди конфликт и онај несносан осећај инфериорности и сазнања да више нема повратка и да смо једно другом испричали све приче.Зато буди ми добра и узми ову белу орхидеју.Знаш да је многи називају краљица цвећа. Стотинама година орхидеје су предмет магичног обожавања. То што се ми више не разумемо, не значи да ти више ниси моја орхидеја...



О судбини (Уз захвалност Весни Б)
Судбина је чудна ствар...не пита, не тражи одобрење, дође попут лопова и направи неред. И онда се смеје из прикрајка...И не постоји ништа, што можеш учинити да је зауставиш. Не можеш је купити, потпупити, заобићи. Брига њу ако имаш "педигре" као господско куче, кућу на лакат, или си само мали, безначајни миш који се боји и своје сенке...БУУУ!!!!
Можеш се закључавати, прогутати кључ...не вреди. Наћи ће те. Заскочити кад се најмање надаш. Не можеш побећи. Не постоји место где се можеш сакрити.И коначно, што се више бориш против ње, пораз је све тежи. И зачас постанеш само још један Васа Ладачки...

Колико људи, толико и истина...

Опрост тражим...

Још једна стаклена ноћ.Зато те молим буди пажљива овај пут. Сачувај понос и тихо затвори врата. Знам, издао сам те и сасвим је довољан страх који носи ново јутро. Не чини, само ми дозволи да дубоко удахнем. Љубав не престаје да боли. Опрости ако можеш...



Мирис јефтиног сапуна

Сваки пут када си долазила било је то са источне стране. Гледао сам те кроз завесу са оним, великим, црвеним ружама. Доносила си у моју собу радост, страст, пожуду и никад заборављени мирис јефтиног сапуна.Био сам потпуно свестан да си спремна све да урадиш за мене. Тај мушки безобразлук, гордост, осећај бескрајне сигурности да си увек ту, нису ми дозволили да те волим ни упола како си ти мене волела. Самољубиви скот је победио нежног романтика који и данас тужно плаче...



Заборав...

Време је да кренем и опет иста дилема - да ли сам дао довољно, да ли траг који остављам има довољно дубоке белеге. Душа и овај пут говори немуштим језиком и подсећа да око види све, а да додир руке може да изазове грмљавину, прасак у глави. Дозволи ми да те заборавим и нека једном када ме више не буде, пролећа буду саткана седефастим бојама и обасјају твоје срце зрацима измишљене љубави о којој толико машташ...



Љубав...

Увек кад помислим да нада последња умире, деси се чудо. Изгледа да не знам шта радим, подрхтавам, гледам, у стомаку онај грч, а речи не умеју да кажу оно што осећам. Нисам више свој, одлазим и више не могу да те лажем. И даље те волим као првог дана...



Истина: (Уз захвалност Весни Б.)

Истина није само једна. Колико људи, толико и истина. Свако мисли да је у праву - и онај који се брани и онај који напада, онај који одлази и онај који је остављен. Не постоји вага за истину...Само мале сиве ћелије у свакој глави које стварају уникатну слику о свему. Две идентичне не постоје, али пуно је потреба које те јединствене сличице вештачки стапају у једну : страх, похлепа, жеља за поседовањем, моћ, глупост...У поимању и разликовању истине од истине, само је један, истински судија - савест. Да ли је имаш, или немаш - е, то је већ друга прича...

Као кестен самељи ме...

Танка ти је прича...

Не можеш ништа сакрити од мене. Та твоја прича је танка, мала моја. Оставио сам ти једну црвену ружу на капији. Само ти и ја знамо колико је потребно да осећања проговоре.Војници љубави марширају твојом улицом - не можеш их зауставити...



Договор...

Дуго смо се гледали те ноћи. Речи су биле сувишне, снови су говорили уместо нас. Каква слика, два заљубљена бића и снови свуда око нас. Ставила си нежно свој кажипрст на моје усне и осмехнула се као никада до тада.Напољу је падала нека оловна киша и најављивала да долази време тешких одлука. Мала, договорили смо се...



Рањено срце

Рећи ћу ти само ово, ако покушаш успећеш, ако пожелиш оствариће ти се. Али ипак,знаш, некад је боље стрпљиво чекати. Рањено срце уме да буде осетљиво, неповерљиво. Зато не дозволи да те понесе...дах који осећаш негде на свом врату, може да буде опасан. Ако се будеш бранила одбранићеш се...



Као кестен самељи ме...

Нисам ти све рекао. Често ми се чини да нисам довољно јасан и да не умем да кажем оно што бих хтео да ти пренесем. Зато, само буди ту крај мене. Као клупко умотај се, као месец осветли ме у ноћи, као кестен самељи ме. Буди мој шлаг и јагода...



Таласи...

Гледао сам те док си седела на обали и наслућивала таласе који долазе са пучине. Било је седам увече. Неки рибар је са сплава бацао мрежу. Десно, на неких педесетак метара у песку играла су се деца. Њихов жамор био је све што се чуло. Весело дечије смејуљање испуњавало је сваки тренутак у исчекивању таласа. Ок, морало је да се заталаса, јер постало је неподношљиво. Опасна игра, али то си ти. И зачас - цунами је све однео...




О Растанку /уз захвалност Весни Б/
Остављаш, или те остављају - свеједно је. Нема победника ни побеђених, сви губе... И потребно је време да се избрише навика о "ми" и прихвати одједном голо, уплашено "ја". И није важно ко је више дао, или изгубио, није важно ко је крив, ко је варао, или био преварен. Истина неће променути укус горчине у устима, нити ће мање болети. Неће избрисати све успомене које ће још дуго, дуго пратити обоје и испреплитати се са будућим догађањима...Неће умањити мржњу што букнуће сваки пут, у почетку, кад неко спомене тог "неког другог", нити осећај кривице "тог другог" због учињеног. Обоје носиће ожиљак дубоко испод коже и питање, никад изговорено гласно: Можда је могло и другачије... И још ће обоје дуго забављати доконе пролазнике и све оне који су спремни да слушају, својим тумачењем - шта се то десило, тврдећи да им ионако више није стало, да ионако све је већ дуго била само навика...И ни једно неће никада признати, чак ни себи, шта се заправо десило, кад им ветар понекад у некој сасвим обичној ноћи, без разлога донесе познати мирис, тек толико да заболи негде у пределу срца...





Ноћна мора /Уз захвалност Весни Б/
Шта догоди се кад погасе се светла, а сан је свуда около, само не у твојој близини. И мозак почне да ради као луд, сабира и одузима све оно учињено, речено и оно што могло је, а није се десило. И прошлост измили из најудаљенијег ћошка сећања и почне свој плес у тами. И не можеш ништа. Узалуд затвараш очи и покушаваш да усмериш мисли на дугу страну, да се сетиш нечег смешног, бајковитог.И таман кад ти се учини да си успео - БАМ!
Потиснути промашај, никад гласно речени врисак, или љутња пикне ти пред очима...Панично тражиш цигарету и ону жестоку течност што пали грло, а отупљује све остало и проналазиш изговор за све. Мозак коначно одустаје од борбе и повлачи мале сиве ћелије у сан...Победио си овај пут...

Пробудила се љубав, пробудио се и живот...

Осећаји око нас...

Ето и ти си се јавила...Занимљиво, нисмо се дуго ни чули ни видели. Биће да и ти нешто знаш. Све што си чула - истина је. Све што ти нису рекли - не постоји. Волео бих да си ту. Осетим мирис - Ђорђо... Милано, Венеција,Трг Светог Марка. Зажмури и осети...



Укус твојих усана

Када бих само могао да дохватим оне трешње са Брациног салаша, наберем јагоде из баба Јованкине баште, захватим воде из Војиновог бунара, провозам се сулкама главном улицом, загризем кифлу старог Лајоша, обујем каљаче покојног деда Милутина и ех, када бих могао да осетим укус твојих усана.



На левом рамену

Знаш никад те нисам питао - када си отишла, када си преломила, спаковала своје ствари и пошла у далеки свет, да ли си осетила један поглед који те прати. Да ли си осетила оног малог анђела чувара на свом левом рамену...



Цитирала си Толстоја

Тог 19. децембра напунила си осамнаест година.Ха,ха,ха, рекла си ми да си се тад први пут напила и да ти је било ужасно лоше. Ноћ смо провели на оном старом, заборављеном гробљу и водили смо љубав, онако клиначки у заносу, мислећи како смо коначно постали одрасли.Били смо заправо тек на почетку. И било ми је чудно да девојка која је тек напунила 18 година цитира Толстоја: "Пробудила се љубав, пробудио се и живот".



Променуо сам се...

Знаш, изненадила си ме. Мислио сам да се нећеш баш одмах јавити. Али видиш, изгледа да сам заборавио са ким имам посла. Заборавио сам на твој ентузијазам, твоју посвећеност, твоју потребу да се све дешава одмах и сад. Превидео сам све оне разлоге збг којих нисмо никада могли да се потпуно разумемо. Теби је било важно да кад се каже у седам, то буде у седам, а мени је само било важно да то буде. У седам, осам, у чему је проблем?! Значи, ниси се променула... Дивно, јер ја сам се променуо...



Завидан...

Тог уторка имала си на себи ону тиркизно плаву индијску хаљину, којој сам тако завидео, јер је нежно миловала твоје глежњеве на ногама које су се, барем сам ја то тако видео, љубиле са летњом прашином на старом земњаном путу који је водио до Брациног салаша. Лежао сам испод старог ораха и читао Буковског. Када си ме угледала потрчала си машући неком старом књигом. Помислих опет ће да гњави неком глупом љубавном поезијом. Хм, није било тако. Били су то Андрићеви "Знакови поред пута". Купила си ме за сва времена...



Где смо то пошли...

Последњи пут када смо се видели, са тобом су биле две мале девојчице. Казала си и упознала ме - Јулија има четири, а Магдалена 6 година. Ово су моје ћерке, а овај чика је моја прва и једина веееелика љубав у животу. Шта се то десило са нама, где смо пошли и да ли смо добро одабрали...



Празнина

Немој више ништа да ме питаш, време је изгубило на цени. Мислим чак да је и љубав прецењена, али хајде да оставимо нешто и за други пут.Трећи, четврти...Недостајеш ми.



Речи и ћутање...

Ђуре Салаја 25, мемљива изнајмљена соба, Младен у Хрватској, а ти и ја након неколико појединачних љубавних бродолома, у летњем зноју, голи испреплетених удова на кревету у одватно прљавој постељини, као никад до тада. Рекла си - о овоме никоме ни реч. Ћутао сам све време, а ти си причала и причала и причала...

Остало је само ћутање

Снег је велики...

Нисам мислио да ћемо овако разговарати, али Боже мој...Добро си?
Твоје очи говоре више него што би то волела.
Увек су те одавале.
Чини ми се да си се заиграла.
Мала, пази шта радиш,
снег је велики,
али не заборави
лако се топи...



И шта ћемо сад...

Сећаш се када смо причали
о томе како ћемо...
Или да то оставим за други пут,
чини ми се
још увек ниси спремна за истину.
Ипак,
сети се
лаж је почетак свих грехова...



Црв

Дајем ти ову јабуку,
од срца,
без речи.
Погледај је добро.
Она је као наша љубав.
Наизглед савршена,
али довољан је мали црв
и крај.



Сваки пут понедељак...

Црква на Опленцу,
мирис дуња,
киша у октобру,
загрљај на великој плажи
и чудо - сваки пут понедељак.



Памтим...

Имала си ону жуту мајицу
на бретеле
и плакала си.
Као и увек,
онако женски
са циљем.
Да ли је могуће да и за тебе важи
да је жена превртљива
као на ветру лишће...



Само се сети...

Нећеш се ти наљутити,
можеш да фолираш,
али 'ајде да те подсетим:
Ако већ и ту чујеш моју мисао,
рече у себи море,
зар ниси упамтила лепа планино,
колико смо пута казали
док смо учили:
Напад је почетак пораза,
Залет је урлик за милошћу,
Праотац борбе је паника...
Знаш ко је то написао :)



Помирење...

Ухватио сам једном лептира
и одлучио да сачекам.
Између дланова
мало се мешкољио,
а онда се умирио.
Помирио се.
Отворио сам дланове,
а он је и даље непомично стајао.

Гледали смо се
и као да смо се један другом осмехнули
пре него што је раширио крила и полетео.
Мала,
где је нестао твој осмех?
Ко је украо
твоје насмешено лице?
Не плаши се
све ће бити ок.
У реду је...



Борин цитат...

Те ноћи дуго смо ћутали.
Рекла си само
како је некад лепше
ћутати
него говорити
бесмислице.

Шта год да сам рекао
било би сувишно.
Зато опрости,
ако сам нешто изговорио
што није требало.
Више се стварно не сећам...
Увек сам умео боље
да слушам него да говорим,
али тада сам знао,
што рече Бора Чорба,
остало је само ћутање...