Жеља

Ноћас ћу се телепортовати, па ћу да ти се ушуњам у кревет, иза леђа да ти се скупим, читам Малог принца и прстом да ти кичму милујем...

Henry Valentine Miller 26. децембар 1891 — 7. јун 1980.

Уопште не могу да се контролишем...

Пролеће моје...

Кажњеник

Подарио ми Бог очи да те видим
Па ми дао руке да могу да те додирнем
Усне да те љубим
И онда ме казнио

Направио размак
тако да могу само да ти се удварам
да те волим
душом да пробам да те опипам

Самујем у мраку
понекад тек сузу пустим
и чекам дан
да ме казна прође...

На хриди испод Срђа...

У свитање
Додир твој ме буди
Као сатен најфинији
Осетим како твоја рука
Најнежнија на свету
Клизи низ моја леђа.

Сунце мајско
Лењо се уздиже са истока
И промаља прве зраке изнад Срђа.
Таласи ускомешани
У игри непрестаној
Испод хриди што у пучину гледају
Бродове чекајући
За нас песму љубави
Певају.

Очи не смем да отворим
Плаши ме помисао
Да све ово само сам уснуо.
Да сам те се само јако пожелео
Па ми се у снове увлачиш
И машту распирујеш.

Нехајно померам руку
И покушавам да те напипам крај себе.

Богу Посејдону
Што море пенуша испод нас
Захвалност велику дугујем.

Добро је, под прстима те осетим...
И што би рекао Илија Цријевић
Песник дубровачки :

Пољyбaцa стотинy ми дaj,
пољyбaцa ко Лезбиja дaj,
пољyбaцa много више дaj,
но Лезбиja, толико иx дaj...

Ја сам Баја

Мала моја луда је ко струја
Љубав наша на све стране буја
К'о аброзија сад се она шири
Сунце сија, а и ветар пири.

Мала моја да ти љубим уста
Не иди по селу и не буди пуста
Село свашта  о теби већ прича
Дођи 'вамо да те љуби чича.

Мала моја мене много воли
Што је варам њу ништа не боли
Ја јој пружам све што она тражи
Зато она верује и у ове лажи

Мала моја мисли да сам баја
Мајци мојој хоће да је снаја
Ја је волем к'о што волем себе
Није мени криво што је други ...

Срешћемо се негде преко пута,
Зато на ме ти не буди љута
Емоције наше у првом су плану
Све остало мала, метимо у страну

И опет...

Топи се снег са кровова. Као сузе - капље на све стране. Како да ти кажем... Знаш ономад, препознао сам једну скривену сузу у твом оку. Ништа нисам рекао. Мислио сам да је ћутање најбољи одговор. Тишина понекад боље говори од речи.

'Ајд сад лепо, нешто да урадиш. Затвори очи и загледај се добро у своје срце. Ако се мало потрудиш и будеш упорна нешто лепо те чека тамо. Ставио сам ти срећу дубоко унутра. На сигурно.Знам да на први поглед не изгледа тако, али јеби га...Ту је, потражи... Ако успеш, а знам да ти то можеш, јави обавезно, а онда нико као ја...

Простак!

Данас сам хтео срце да ти поклоним. Посетио сам зато јутрос познатог хирурга и објаснио му да ми је потребна помоћ у том смислу. Све смо се разумели, осим што нисам успео да га убедим да ми срце извади, а лепо сам му рекао да може слободно и да га исчупа, не марим. Онда да зове оне што имају комбије па да га пошаље брзом поштом на твоју адресу.

Заказао ми операцију за три месеца, каже не приличи му да срце чупа тек тако (нарушиће му репутацију) и препоручио ми да одем у дућан и купим неко срце од оне чоколаде што има краву. Дубоко ме разочарао. Мислио сам да су ти хирурзи мало душевнији људи. Простак, не разуме се у романтику... Ако читаш ово, опрости. Све што сад могу, пошто ми је ова будала упропастила план је да ти овако пошаљем поклон, од речи саткан...

Без тебе не могу...

Дохватити безграничне висине, покушаћу у мислима . Нема ми друге, овако статичан, тешко те магичне, преко потребне мердевине могу да дохватим.

Наизглед све ми је ту, на дохват руке, а онда нека тескоба речи зароби, не да им напоље. Стоје у грлу, као нож заривен у живо месо. И бол ме разори. Начини од мене непокретни кип који мирно стоји док ветрови сибирски га шибају и кише тешке засипају.

Та жеља за висинама, та потреба за летом, та чежња за недосањаном слободом, како то да ти објасним. Како себи да оцртам? Лагано изједа ми дроб, као гавран црни да ми се угнездио на стомаку, па кида, део по део.

На ивици сам, понор ми намигује. Ако скочим хоће ли ми крила израсти, па да полетим, или ћу као сваки блудни син и овај пут главом о тло да ударим. Само ми се осмехни, светлост ми пружи, ако видиш да сам се отиснуо. Ако ми тај твој дивни осмех крила не додели, спреман сам да признам да сам изгубио. Глава ми у том случају ионако више не треба...

Мушке ствари...

Пре и после тебе све је исто. Постоји савршена форма, али недостаје садржај. Плашим се. Да ли ће бесмисао победити жељу да се наруши форма?!

Гледамо се преко дубоке реке и сваког дана ширимо руке беспомоћно. Разум нам говори да су таласи непремостиви.

Да ли ћу скупити довољно храбрости да ризикујем, скочим у брзаке, запливам... Хоћу ли снаге имати да победим вирове и дотакнем другу обалу са које ми се тако заводљиво осмехујеш. Да чамац правим времена немам, да чекам да река пресуши, не могу. Време је за одлуке.

Чујем те како вичеш са друге обале да си спремна да скочиш у пенушаву реку. Не чини то, буди ту, ово су мушке ствари...

Записано је...

Гледам те и осетим како ми течеш кроз вене. Срце лупа и казује стихове љубавне. Душу ми паралишу, као змије ујед. Знам, правиш се да ме не видиш и само крајичком ока дајеш ми знак да ипак вреди. Да покушам, не посустајем... Да те заведем, отмем, сакријем и љубим док нам се усне не истопе.
Бићеш моја, tако је записано, а ти знаш да читаш и речима верујеш.

Divno je...

Грубијан, балканац, ништарија, егоманијак, шта су све жене говориле о мени, по правилу када сам их остављао, или када су ме остављале. Свака ми је срце, мачјим ноктима изгребала и ожиљак оставила. Знаш, огруби човек од таквих прича, па почне да верује у њих. И онда одједном ти. Прво ми вратиш осмех на лице, па ми се под кожу подвучеш, душу повратиш. Пази, почео сам озбиљно да сумњам у те женске приче.

Гледам ноћас, месец луди како сија ко да је пома'нит'о. Срце ми нешто заиграло. Некако сам ти романтичан постао, само што не заплачем. Разњањавио се. Сав сам ти неки нежан. На себе не личим. К'о затвореник у ћелији, ударам рецке на зиду, бројим дане. Живим да те дотакнем, љубав с' тобом поделим. Ти и ја,  две битанге сломљеног срца, на утабаној стази уздисаја и страсних загрљаја.Знам, долази тај дан...
 

О сусретању и друге приче...

Почињем полако да се пакујем, а знаш шта то значи. Не могу више да исчекујем, да се надам и слутим. Крећем, само пре него што ти пођем ка југу у наручје, свратићу часом до банке, треба тамо нешто да обавим. Ау, знаш какву сам чарапу набавио...
Е, да, ипак, ако ме случајно нема ових дана, онда да знаш, држава ми укинула интернет, али су ми дали стан и храну...