Срце устрептало...

Капут боје цимета...

Срце устрептало, хоће из груди да искочи. Гледам како облачиш стари капут боје цимета и знам да одлазиш заувек. Пут те дозива тамо где никад ходила ниси, где цветови не миришу и где су урлици јачи од шапата. Кајање због ћутања долази на крају, али како рећи било шта кад помоћи нема ниоткуд. Све се против нас уротило, а ноћ ова краја нема...



Снове не дирај...

У снове ми долазиш непозвана. Сваки пут са осмехом виле чаробнице која тајну зна. Вешто покушавам да не мислим о теби, јер знам да назад не могу, да одавно у слепој улици станује љубав наша. Зато, крила соколице рашири и полети. Све своје са собом понеси, али снове сањару не дирај...



Зашто...

Корачали смо те вечери дуж празних улица, земљу не додирујући. Упорно си понављала питање - зашто... Спуштене главе проналазио сам милион изговора, али одговора није било. Светлости ниоткуд, а све што сам желео тог тренутка било је, да те осветлим и очарам речима које никако са усана нису силазиле. Питао сам те - да ли чујеш снег како пада, да ли лаж може утеху да пружи, ко маштом побеђује немилост? Милион питања, спуштене главе, поставио сам ти док смо корачали те вечери дуж празних улица земљу не додирујући. Твоје једно, усамљено - зашто, било је јаче од свега, јер снагом искрене љубави је ношено..



Горка кафа...

А шта мислиш да окренем нови лист, да кажем све што знам, да одам ту немилу тајну коју скривамо и глумимо да све је и даље ок? Да престанем да се заборављам, да уместо ми почнем да говорим ја и да све твоје лажи разоткријем. Да ли би могла да се сачуваш и наставиш даље да осмехом сузе скриваш, лажима истину убијаш. Свега ту има, зато опрезна буди и донеси ту кафу ма како горка била...



Fragile...

Знаш, младост ме твоја завела. Ухватила ме у мрежу из које не умем да изађем. Буди пажљива како рукујеш мојим срцем. На њему и даље, после свих ових година, уклесано стоји "Fragile - Handle with care".



Бег

Страх ми једе дах, тера у бег, а крати корак. Са зебњом за вратом падам и устајем, ничем се не надам, не умем да трајем. Без даха, корака све краћег, суочавам се, уплашен са крајем... (Уз захвалност Тодори Шкоро)

Симонов...

Још једном осванух. Полако устајем из топле постеље. Нежно се мешкољиш са десне стране, старог кревета који си добила, сећам се, на поклон од баба Јелене, када си скупила храбрости да ствари узмеш у своје руке. Док палим прву цигарету, гледам како уснула лепотица моја, у сну се осмехује. Голом ногом, око себе обмотаваш јорган љубавним нитима ткан. Пољубац у тетовираног лептира на листу, додир кажипрста на "оно место" и ето разлога да живот добије нови смисао и што би песник замишљени рекао:

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.....

Душа моја циганска

Вила...

Ове ноћи одбројавам суморне сате, чемером зиме ношене. Знам, тамо далеко исто чиниш, чекајући још једно јутро, свитање новог дана од кога безразложно тако много очекујемо...



Покајање...

Шапнућу још једном тихо,стих оног пијаног песника на твоје мало умиљато уво, које сам толико пута грицнуо док смо у дугим ноћима загрљени лежали уз радио који је свирао неке лагане љубавне баладе. Ти ћеш већ знати да је то очајнички врисак покајника. Тражим те још увек у мраку, али те не проналазим.Неспокој долази и као усуд заузима твоје место на јастуку.



Завеслај...

Гледамо се већ дуго и видим како се у твојим плавим очима сваки пут подигну таласи у мору љубави коју носиш скривајући је чедно, и загонетно ни сама не знајући зашто то чиниш. Да пливам давно сам научио. Ипак, плаше ме ти таласи, бејбе, превише тајни скривено је, шта ако потонем, а таласи се разбију о стене хиљадугодишње...



Скривен...

Душа моја циганска, чергарска тражи пут, покрет. Болиш ме љубави, јер бол је твоје друго име. Никако да се навикнем и зато полазим док ноге оловне не слушају разум. Сакриј ме у своје срце и луду једну спаси од немилости усамљености.



Душко Т.

Воз Нови Сад – Сплит. Жељко и ја смо још једном били слепи путници. Ушла си у Карловцу, питала да ли је слободно и закорачила у наш купе. Твоји румени, сељачки образи одавали су те. Хуља превејана, олош у црвеним панталонама, старим апостолкама и атлет мајци на којој је писало „Ноћас сам овде само због тебе“ још једном је заиграо на сигурну карту. Погашена су светла, Жељко је изашао да се протегне, а из поганих уста развратника проговорио је песник:
Гледам те дуго и видим да те знам, твој лик ме негде у детињство носи.
Ти си неко из мог живота, ал'не могу да се сетим ко си.
Гледам те дуго и видим, сад си жена,
Цвеће које познајем по роси.
Ти си неко из мог живота ал'немогу да се сетим ко си...

Јесен душо, непрестана јесен...

Озбиљно...

Некад сам мислио да је љубав просто ту, нешто што нас окружује и да је довољно само хтети волети. Да покажеш, будеш искрен и да ће она бити узвраћена. Како старим све сам сигурнији да када успеш да поделиш љубав са неким до кога ти је стало, са неким, са ким када си, осећаш спокој и благост постојања, заправо, привилегија је одабраних. Дуго сам те тражио, малена, немој да се зезаш са озбиљним стварима...



Одлазак...

Овај мој намештени осмех, који само ретки препознају као имитацију, овде је само због тебе. У њему нема искрености, јер твој одлазак је однео и део мене. У том коферу је и тај осмех радости, кога се сада, кад те више нема, само радо сећам...



Јесен непрестана...

Ухватила си ми поглед и заледила. Гледам ја, али није то више она шарена слика љубави. Јесен душо, непрестана јесен, а киша немилице пада...



Без речи...

Кад смо се последњи пут видели, ниси ништа говорила. Само си гледала и гледала... У моје очи које су тражиле излаз из твог дрског погледа који више нису препознавале. Вечна тајна остаће - шта ти је то требало и зашто је било потребно да тако разговарамо, а без речи смо се испричали, чини ми се заувек...



30. октобар...

Ех, шта све може једна кап јесење кише. Море их се те ноћи спустило са неба, али ето, упамтих ту једну, што ти скинух са врелог образа док смо једно другом, у хаустору твоје зграде, даривали пољупце и миловали се, као да је први и последњи пут. Датум памтим, а знам сетићеш се и ти :) 30.октобар...Те године ушли смо у нови Миленијум...



Пресеци...

Много смо се упетљали, а да ли смо требали?! Чини ми да је касно за питања, ситуација тражи одговоре. Пресеци, умеш ти то...



Не кради ми међувреме,
ако већ не осећаш своје.
Постаћу хладан и променићу се,
али кад тад ћу експлодирати.
Ко ће да скупља парчиће? Ти?
Па ти не можеш да ме скупиш ни састављеног.
Никола Врањковић (Block Out)

Укус твојих брадавица

Поглед...

Пришао сам ти тихо иза леђа. Било је време за још једну превару. Спустио сам нежно своје руке на твоја рамена и упитао те да ли би могла да ми помогнеш.Иако је било јасно да је све готово, да магија више не станује овде, да је огољени безобразлук са јефтином иконографијом на сцени, ухватила си ме за шаке, бацила поглед преко рамена и тихо упитала:
Зашто то радиш? Наравно да хоћу и не заборави никада те та друга неће волети као ја, јер ти си моја једина муза и инспирација.
Добио сам те децембарске вечери пуног месеца и више него што сам тражио, уз подсмех твојој искрености, јер увелико сам се распадао у самољубљу и недостатку реалности...А ти, само си ме тужно гледала...



Не дај на себе...

Данас си ми рекла како си ужасно депресивна, да не престајеш да мислиш на њега и да не можеш себи да опростиш како си могла да направиш такву грешку, као нека шипарица да се толико заљубиш. Кажеш да има нову девојку. Па шта, нека има и не брини ништа, време лечи све, само издржи, не дај на себе...



Оживљавање...

Еј, прошло је тридесет година и ти ми данас пишеш да сам још увек у твојим, како кажеш, себичним мислима, да наше младалачко лудило још увек траје и да ме још увек волиш. Чиме сам ја то заслужио. Мала, будиш у мени нешто што можда не би смела и тераш ме да учиним тај сулуди потез тражећи да једно младалачко лудило оживи. Да ли се то сме у овим годинама :)



Ти...

Вотка од синоћ имала је укус твојих брадавица. Сваки дим који сам повукао из безброј попушених цигарета мирисао је на твоја рамена.

Љубав ретко умире од нагле смрти

Пијанство

Натопљен у алкохолу, могу да будем све што желиш. Покајник и љубавник,шерет и меланхолик, варалица и монах. Све за тебе, ако треба, напићу се...



Наслућујем...

Питам се на коју ће ме страну овај пут та блудна мисао, коју наслућујем, одвести. Пут ми је превише познат, признајем, али исходишта је превише недокучивих. Тражим још увек исцељење кога нема, које у даљини не наслућујем. И зато, сада сам сигуран, појело га време и жудња да сваки пут будемо пар маскираних развратника, опчињени у бескрају чуда бестида и згужваних комада одеће крај кревета.



Врелина...

Срце ледом оковано отапа се у твојим очима. Имам, љубави, неку грешку коју ти не можеш да видиш, са којом не можеш више да се носиш. Отклон си пронашла и јасно рекла - Не могу више, емоције су се истопиле. А нису... Отопио се само лед са мога срца.



Животиња...

Љубав ме је ударила копитом у главу. Све ми звезде пред очима, а ја тужан, јер копито моје закржљало не може да узврати. Е коњу један...



Умире љубав...

Знаш како знам да смо још увек пар? Ти то наравно не желиш да признаш, јер још увек уживаш у тој наметнутој игри скривалице. Начин на који изговараш моје име разголићује сва та дубоко скривена осећања. Има ту неке топлине коју само љубав носи. Не кажу Французи тек онако - Љубав ретко умире од нагле смрти...



Мирис невере (Тодора Шкоро)

Стрепим
хоће ли и овог пролећа
болети мириси липа и љиљана
или ће ми ветар
неки нови бехар донети
да опије ме,
да заведе ме
да неку другу руку
и у њој познам твоју
и стиснем је...

Отргла се латица и полетела

Душо оплакана...

Кишно, јесење поподне, улица Милоша Црњанског и туга која се ваља крај старих кућа набијача. Покушала си још једном да својим смелим погледом завараш осећања. Није ти успело овај пут, јер моје срце куца неки други ритам који ти не препознајеш.Не питај ме зашто је то тако. Власница истине си ти, душо моја оплакана.



Отргла се латица...

Ономад сам видео латицу која је клизила кроз ваздух ношена лаганим, пролећним ветром. Заводљивости ветра - лажљивца, сиротица вечно жељна авантуре, одолети није могла. Отргла се латица и полетела. Боже, како сам је само гледао и патио, јер знао сам крај пре краја. Незаштићена и усамљена, тихо и уплашено, ношена ветром - слаткоречивим, кретала се кроз простор који не препознаје, који не припада невинима у души и срцу.Сва разоружавајућа лепота коју је имала, док део прекрасног цвета бејаше, изгубила се у трену чудноватом. Зебња и страх осликавали су се у овој последњој игри ветра - лажљивца и латице отргнуте. И баш како то никад не бива у бајкама, али у животу обично јесте, ова тек наизглед храбра и одважна латица,постала је очас, лак, јефтин плен једног, обичног, доконог остарелог ексцентрика који скрхан жалом за младошћу, ужива наносећи бол и несрећу.Веселе латице више нема, али је докони ексентрик додао још једну црту на списку унесрећених трофеја своје наказне промишљености.



Лорка...

Виолина је тихо свирала те вечери, бели столњак, на њему две чаше неког јефтиног италијанског црвеног вина, две мирисне свеће и трептаји у мраку. И како би то Лорка рекао - Њена уштиркана сукња звонила ми је у ушима као комадић свиле резан са десет ножева.



Уз Захвалност Весни Б - О пријатељству
На десетине познаника. Ко зна колико људи са којима смо одрасли. Колико заједно испијених пића, учињених глупости, слава и рођендана, ситних оговарања... Свакодневних, истих лица са којима испијамо поподневну кафу и код којих улазимо у кућу без куцања, само са једним препознатљивим: "Хеј!"
Али, запитај се мала, пре него што учиниш још један погрешан корак, колико пријатеља заиста имаш, спремних да за тебе, без размишљања, без сувишних питања, скоче и у ватру и у воду? Колико њих би узело последњи комад хлеба испред властитог детета и поделило га са твојим? Колико њих би се на живот најдражег заклели да си анђео, иако знају да душу си продала давних дана ђаволу за ситно? Колико би их остало уз тебе, без обзира на све, верно до самог краја, не тражећи и не питајући ништа? Колико њих знаш којима би могла поверити најдубљу тајну што скриваш дубоко у грудима, често и од себе саме?Размисли о томе пре него што наставиш даље путем без повратка...

Сузе ти никад нису стајале...

Крај...

Ти у белој сатенској спаваћици,на столу јабуке, крај кревета пепељара, док последња цигарета догорева... Дубоко у срцу осећам како се гаси тај пламен љубави. Још једном сам згрешио и ушуњах се тамо где нисам смео. Тамо где престаје љубав, тамо где почива вечна упитаност, горчина и сабласно осећање усамљености.



Слатке лажи

Сети се Падове и оних чудесно страсних пољубаца крај катедрале чије име никад не сазнах.Сети се кишних капљица које су нам падале на румене образе. Двоје зајапурених, луди од љубави,у граду који уме да разуме...Хм, немој да мислиш да не видим твој осмех на лицу и како говориш - Сале, све си опет измислио...Па шта и да јесам, може ми се.



Како стојиш са тим...

Дуго сам размишљао како да ти кажем да је готово и да одлазим заувек. Било ми је јасно да осећаш да више ништа није као пре и да смо се изгубили у гомили неплаћених рачуна,неопраних судова, недовршених разговора, непроспаваних ноћи, неизрецивих осећања која одавно не делимо. Тога дана, три пута сам повраћао, имао сам чврсту одлуку, али не и сигурност да чиним праву ствар. Преломих и казах - готово је. Спаковао сам тек неке неважне ствари и отишао. Оно што ни данас не умем да спакујем су успомене. И после толико времена и даље покушавам да их сложим. Не успевам бејби да их поделим, стално се копрцају, отимају и терају ме назад у твоје наручје. Да ли ћу имати довољно снаге да победим тај тешки терет успомена. Реци ми, како ти стојиш са тим?



Ослонац...

Често сам као сваки незрели клинац баш кад се то најмање очекује покушавао да се правим важан и да кажем нешто паметно што ће надвисити све до тад изречено. Били су то само очајнички покушаји престрашеног дечака да савлада препреку коју му живот поставља терајући га да одрасте. Разумела си то. Била си мој ослонац и благост и зато без обзира на све - хвала ти анђеле љубави уз ону чувену Мике Антића - Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака...



Осмехни се...

Једном кад умрем, када ти душебрижници јаве ту тужну вест, немој плакати. Сузе ти никад нису стајале. Само спусти слушалицу без речи, осмехни се, онако више за себе, полако удахни и пусти ону нашу - Једна младост, један свет наде...



Спуштена завеса...

Знаш дали су ти погрешно име. Име ти је вечна тајна, тако скровита и тиха. Тако далека, а ипак отелотворена. Заборави ме и крени тамо где си пошла тражећи снове недосањане и светлост коју исијава невина душа детиња.Само још једном да те пољубим и нестанем као кловн иза спуштене завесе...



Нисам уплашен...

Не могу више да те гледам у очи, не зато што нешто скривам. Не могу више да те додирујем не зато што се плашим додира. Нешто друго је по среди. Твој осмех више није за мене, други њега заслужује. Речи немој да трошиш на мене, сваку погрешно чујем.Покрете мери, много ме буне. Гомила несклада и неверица још увек владају суверено и зато или сачекај, или ме пусти да одем заувек...



Неистина...

Те ноћи стигао сам касно и затекао те испред платна. Штафелај у кући од набоја,кафа до пола испијена, ватра је тихо горела у простој пећи равничарској, а моја пахуља мала, сликала је неку слику која боје није имала. Слика та недовршена, мирис мора запенушаног је одавала...и шума мрачних у праскозорје. Хтедох баш као Тагоре да ти кажем најверније речи које ти имах рећи, али се не усудих страхујући да би могла посумњати у њих. Зато их обукох у неистину и говорих супротно ономе што мислих. Оставих бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.

Та реч као покора...

Моја чаробница...

Будимпешта је те ноћи сијала. Као занесени млади лавови трчали смо поред Дунава. Онај твој безобразни разуздани прамен лепршао је на јануарском ветру, док су, на небу боје мастила,изнад Lanchid-a, звезде трепериле и попут новогодишњних лампиона следиле неки чудни ритам у ваздуху. Будимпешта је те ноћи сијала - обасјала си је чаробнице...



Хало...

Телефон је зазвонио неуобичајено касно. Дигао сам слушалицу и зачуо глас. Погледао сам на сат и помислио - па да, тамо је сада поподне. На твоје хало, упитао сам - како си бејби? Уз лоше скривени осмех, мазно, како само ти то умеш, одговорила си - одлично, чекам те на аеродрому...



Покора

Као Адам и Ева спојени, као небо и земља нераздвојни, као црно и бело различити, као ти и ја непокорни. Зато удри шаком о сто и пусти нека експлодира, та реч као покора...



Вриштим...

Пролазе дани неповратно. Тражим опроштај, а не умем да кажем, речи ми недостају. Гордост и стид овај пут помешани говоре немуштим језиком. Вриштим твоје име у самоћи, пресабирам колико грешака је потребно да се дође до коначне истине.Анђели најављују скори сусрет. Спреман сам за тај далеки пут...



Судбина...

Чекали смо Hову годину као да је прва и последња. Опијени неодољивим соковима љубави, загрљени испод покривача боје боровнице, тихо смо једно другом шапутали - Ти си мој свет и мој неспокој, говорила си док се са грамофона чуло wish you were here.Ја сам твој вилењак чаробних крила, говорио сам ти у мраку и обоје смо веровали да је наше све време овог света. Судбина курва, хтела је другачије...





Душа од камена (Уз захвалност Тодори Шкоро)

У камен се
једна душа
од зла скрила.
Пронађи је,
камен разбиј,
али пази
да је не повредиш.
Није она од камена,
она је тек
од бола многог
окаменила.

А могло је боље...

Скривена

Сваки твој дрхтај урезао ми се у срце. Сваки твој осмех налази се дубоко у мојим грудима. Сваки твој трептај је у мом оку. Сакрио сам те на скровито место и не можеш да побегнеш.



Краљ лавова

Читао сам ових дана ону дечију - "Краљ лавова". Сетио сам се, да сам заборавио. Никад не питај ко си ти, него запитај се ко си ти... Да ли си спремна да покушамо поново да заронимо и држимо ваздух док не почне да нам бубња у глави. Гледам те и видим. Кад би само знала...



Тачке...

Твоје усне увек погађају она места на мом телу која су на неки чудан, деликатан начин била тајновита и незанимњива за све остале жене које су ме љубиле. Твоји прсти знају да пронађу те тачке на мом телу где се састају најтананија влакна и где се буде она осећања која у себи носе те непоновљиве љубавне поруке. Волим те и то никад немој да заборавиш...



А могло је боље...

Покушала си да ме провоцираш говорећи да је љубав прецењена и да је превише речи потрошено узалуд. Да љубав не заслужује да се о њој прича и да се она носи у срцу. Да је немерљива и да свако преиспитивање на ту тему већ је сигуран корак ка безнађу усамљених. Гледао сам те и ништа нисам разумео. Моја душа, већ тада је била ухваћена дубоко у мрежу у којој љубав станује само у речима. Послала си ми јасан знак који нисам разумео.Као и сваки тупан превидео сам скривену поруку, јер мислио сам да лупеташ, чисто онако да не ћутимо, јер тишина међу нама је била увелико неподношљива. Није ми падало на памет да знаш шта радим. Да сваки пут када ми окренеш леђа, страхујем од твог освртања.
Очигледно си ме преценила, јер моја моћ претварања још једном је победила. На жалост.А могло је боље...



Моја орхидеја...

Да ли да ти кажем и ово, или још једном да склопим усне и полако кренем? Да ли ће речи нешто променити и донети у наш живот неку нову осећајност? Нисам сигуран, јер бојим се мала да се више стварно не разумемо и свака нова реч само може да роди конфликт и онај несносан осећај инфериорности и сазнања да више нема повратка и да смо једно другом испричали све приче.Зато буди ми добра и узми ову белу орхидеју.Знаш да је многи називају краљица цвећа. Стотинама година орхидеје су предмет магичног обожавања. То што се ми више не разумемо, не значи да ти више ниси моја орхидеја...



О судбини (Уз захвалност Весни Б)
Судбина је чудна ствар...не пита, не тражи одобрење, дође попут лопова и направи неред. И онда се смеје из прикрајка...И не постоји ништа, што можеш учинити да је зауставиш. Не можеш је купити, потпупити, заобићи. Брига њу ако имаш "педигре" као господско куче, кућу на лакат, или си само мали, безначајни миш који се боји и своје сенке...БУУУ!!!!
Можеш се закључавати, прогутати кључ...не вреди. Наћи ће те. Заскочити кад се најмање надаш. Не можеш побећи. Не постоји место где се можеш сакрити.И коначно, што се више бориш против ње, пораз је све тежи. И зачас постанеш само још један Васа Ладачки...

Колико људи, толико и истина...

Опрост тражим...

Још једна стаклена ноћ.Зато те молим буди пажљива овај пут. Сачувај понос и тихо затвори врата. Знам, издао сам те и сасвим је довољан страх који носи ново јутро. Не чини, само ми дозволи да дубоко удахнем. Љубав не престаје да боли. Опрости ако можеш...



Мирис јефтиног сапуна

Сваки пут када си долазила било је то са источне стране. Гледао сам те кроз завесу са оним, великим, црвеним ружама. Доносила си у моју собу радост, страст, пожуду и никад заборављени мирис јефтиног сапуна.Био сам потпуно свестан да си спремна све да урадиш за мене. Тај мушки безобразлук, гордост, осећај бескрајне сигурности да си увек ту, нису ми дозволили да те волим ни упола како си ти мене волела. Самољубиви скот је победио нежног романтика који и данас тужно плаче...



Заборав...

Време је да кренем и опет иста дилема - да ли сам дао довољно, да ли траг који остављам има довољно дубоке белеге. Душа и овај пут говори немуштим језиком и подсећа да око види све, а да додир руке може да изазове грмљавину, прасак у глави. Дозволи ми да те заборавим и нека једном када ме више не буде, пролећа буду саткана седефастим бојама и обасјају твоје срце зрацима измишљене љубави о којој толико машташ...



Љубав...

Увек кад помислим да нада последња умире, деси се чудо. Изгледа да не знам шта радим, подрхтавам, гледам, у стомаку онај грч, а речи не умеју да кажу оно што осећам. Нисам више свој, одлазим и више не могу да те лажем. И даље те волим као првог дана...



Истина: (Уз захвалност Весни Б.)

Истина није само једна. Колико људи, толико и истина. Свако мисли да је у праву - и онај који се брани и онај који напада, онај који одлази и онај који је остављен. Не постоји вага за истину...Само мале сиве ћелије у свакој глави које стварају уникатну слику о свему. Две идентичне не постоје, али пуно је потреба које те јединствене сличице вештачки стапају у једну : страх, похлепа, жеља за поседовањем, моћ, глупост...У поимању и разликовању истине од истине, само је један, истински судија - савест. Да ли је имаш, или немаш - е, то је већ друга прича...

Као кестен самељи ме...

Танка ти је прича...

Не можеш ништа сакрити од мене. Та твоја прича је танка, мала моја. Оставио сам ти једну црвену ружу на капији. Само ти и ја знамо колико је потребно да осећања проговоре.Војници љубави марширају твојом улицом - не можеш их зауставити...



Договор...

Дуго смо се гледали те ноћи. Речи су биле сувишне, снови су говорили уместо нас. Каква слика, два заљубљена бића и снови свуда око нас. Ставила си нежно свој кажипрст на моје усне и осмехнула се као никада до тада.Напољу је падала нека оловна киша и најављивала да долази време тешких одлука. Мала, договорили смо се...



Рањено срце

Рећи ћу ти само ово, ако покушаш успећеш, ако пожелиш оствариће ти се. Али ипак,знаш, некад је боље стрпљиво чекати. Рањено срце уме да буде осетљиво, неповерљиво. Зато не дозволи да те понесе...дах који осећаш негде на свом врату, може да буде опасан. Ако се будеш бранила одбранићеш се...



Као кестен самељи ме...

Нисам ти све рекао. Често ми се чини да нисам довољно јасан и да не умем да кажем оно што бих хтео да ти пренесем. Зато, само буди ту крај мене. Као клупко умотај се, као месец осветли ме у ноћи, као кестен самељи ме. Буди мој шлаг и јагода...



Таласи...

Гледао сам те док си седела на обали и наслућивала таласе који долазе са пучине. Било је седам увече. Неки рибар је са сплава бацао мрежу. Десно, на неких педесетак метара у песку играла су се деца. Њихов жамор био је све што се чуло. Весело дечије смејуљање испуњавало је сваки тренутак у исчекивању таласа. Ок, морало је да се заталаса, јер постало је неподношљиво. Опасна игра, али то си ти. И зачас - цунами је све однео...




О Растанку /уз захвалност Весни Б/
Остављаш, или те остављају - свеједно је. Нема победника ни побеђених, сви губе... И потребно је време да се избрише навика о "ми" и прихвати одједном голо, уплашено "ја". И није важно ко је више дао, или изгубио, није важно ко је крив, ко је варао, или био преварен. Истина неће променути укус горчине у устима, нити ће мање болети. Неће избрисати све успомене које ће још дуго, дуго пратити обоје и испреплитати се са будућим догађањима...Неће умањити мржњу што букнуће сваки пут, у почетку, кад неко спомене тог "неког другог", нити осећај кривице "тог другог" због учињеног. Обоје носиће ожиљак дубоко испод коже и питање, никад изговорено гласно: Можда је могло и другачије... И још ће обоје дуго забављати доконе пролазнике и све оне који су спремни да слушају, својим тумачењем - шта се то десило, тврдећи да им ионако више није стало, да ионако све је већ дуго била само навика...И ни једно неће никада признати, чак ни себи, шта се заправо десило, кад им ветар понекад у некој сасвим обичној ноћи, без разлога донесе познати мирис, тек толико да заболи негде у пределу срца...





Ноћна мора /Уз захвалност Весни Б/
Шта догоди се кад погасе се светла, а сан је свуда около, само не у твојој близини. И мозак почне да ради као луд, сабира и одузима све оно учињено, речено и оно што могло је, а није се десило. И прошлост измили из најудаљенијег ћошка сећања и почне свој плес у тами. И не можеш ништа. Узалуд затвараш очи и покушаваш да усмериш мисли на дугу страну, да се сетиш нечег смешног, бајковитог.И таман кад ти се учини да си успео - БАМ!
Потиснути промашај, никад гласно речени врисак, или љутња пикне ти пред очима...Панично тражиш цигарету и ону жестоку течност што пали грло, а отупљује све остало и проналазиш изговор за све. Мозак коначно одустаје од борбе и повлачи мале сиве ћелије у сан...Победио си овај пут...

Пробудила се љубав, пробудио се и живот...

Осећаји око нас...

Ето и ти си се јавила...Занимљиво, нисмо се дуго ни чули ни видели. Биће да и ти нешто знаш. Све што си чула - истина је. Све што ти нису рекли - не постоји. Волео бих да си ту. Осетим мирис - Ђорђо... Милано, Венеција,Трг Светог Марка. Зажмури и осети...



Укус твојих усана

Када бих само могао да дохватим оне трешње са Брациног салаша, наберем јагоде из баба Јованкине баште, захватим воде из Војиновог бунара, провозам се сулкама главном улицом, загризем кифлу старог Лајоша, обујем каљаче покојног деда Милутина и ех, када бих могао да осетим укус твојих усана.



На левом рамену

Знаш никад те нисам питао - када си отишла, када си преломила, спаковала своје ствари и пошла у далеки свет, да ли си осетила један поглед који те прати. Да ли си осетила оног малог анђела чувара на свом левом рамену...



Цитирала си Толстоја

Тог 19. децембра напунила си осамнаест година.Ха,ха,ха, рекла си ми да си се тад први пут напила и да ти је било ужасно лоше. Ноћ смо провели на оном старом, заборављеном гробљу и водили смо љубав, онако клиначки у заносу, мислећи како смо коначно постали одрасли.Били смо заправо тек на почетку. И било ми је чудно да девојка која је тек напунила 18 година цитира Толстоја: "Пробудила се љубав, пробудио се и живот".



Променуо сам се...

Знаш, изненадила си ме. Мислио сам да се нећеш баш одмах јавити. Али видиш, изгледа да сам заборавио са ким имам посла. Заборавио сам на твој ентузијазам, твоју посвећеност, твоју потребу да се све дешава одмах и сад. Превидео сам све оне разлоге збг којих нисмо никада могли да се потпуно разумемо. Теби је било важно да кад се каже у седам, то буде у седам, а мени је само било важно да то буде. У седам, осам, у чему је проблем?! Значи, ниси се променула... Дивно, јер ја сам се променуо...



Завидан...

Тог уторка имала си на себи ону тиркизно плаву индијску хаљину, којој сам тако завидео, јер је нежно миловала твоје глежњеве на ногама које су се, барем сам ја то тако видео, љубиле са летњом прашином на старом земњаном путу који је водио до Брациног салаша. Лежао сам испод старог ораха и читао Буковског. Када си ме угледала потрчала си машући неком старом књигом. Помислих опет ће да гњави неком глупом љубавном поезијом. Хм, није било тако. Били су то Андрићеви "Знакови поред пута". Купила си ме за сва времена...



Где смо то пошли...

Последњи пут када смо се видели, са тобом су биле две мале девојчице. Казала си и упознала ме - Јулија има четири, а Магдалена 6 година. Ово су моје ћерке, а овај чика је моја прва и једина веееелика љубав у животу. Шта се то десило са нама, где смо пошли и да ли смо добро одабрали...



Празнина

Немој више ништа да ме питаш, време је изгубило на цени. Мислим чак да је и љубав прецењена, али хајде да оставимо нешто и за други пут.Трећи, четврти...Недостајеш ми.



Речи и ћутање...

Ђуре Салаја 25, мемљива изнајмљена соба, Младен у Хрватској, а ти и ја након неколико појединачних љубавних бродолома, у летњем зноју, голи испреплетених удова на кревету у одватно прљавој постељини, као никад до тада. Рекла си - о овоме никоме ни реч. Ћутао сам све време, а ти си причала и причала и причала...

Остало је само ћутање

Снег је велики...

Нисам мислио да ћемо овако разговарати, али Боже мој...Добро си?
Твоје очи говоре више него што би то волела.
Увек су те одавале.
Чини ми се да си се заиграла.
Мала, пази шта радиш,
снег је велики,
али не заборави
лако се топи...



И шта ћемо сад...

Сећаш се када смо причали
о томе како ћемо...
Или да то оставим за други пут,
чини ми се
још увек ниси спремна за истину.
Ипак,
сети се
лаж је почетак свих грехова...



Црв

Дајем ти ову јабуку,
од срца,
без речи.
Погледај је добро.
Она је као наша љубав.
Наизглед савршена,
али довољан је мали црв
и крај.



Сваки пут понедељак...

Црква на Опленцу,
мирис дуња,
киша у октобру,
загрљај на великој плажи
и чудо - сваки пут понедељак.



Памтим...

Имала си ону жуту мајицу
на бретеле
и плакала си.
Као и увек,
онако женски
са циљем.
Да ли је могуће да и за тебе важи
да је жена превртљива
као на ветру лишће...



Само се сети...

Нећеш се ти наљутити,
можеш да фолираш,
али 'ајде да те подсетим:
Ако већ и ту чујеш моју мисао,
рече у себи море,
зар ниси упамтила лепа планино,
колико смо пута казали
док смо учили:
Напад је почетак пораза,
Залет је урлик за милошћу,
Праотац борбе је паника...
Знаш ко је то написао :)



Помирење...

Ухватио сам једном лептира
и одлучио да сачекам.
Између дланова
мало се мешкољио,
а онда се умирио.
Помирио се.
Отворио сам дланове,
а он је и даље непомично стајао.

Гледали смо се
и као да смо се један другом осмехнули
пре него што је раширио крила и полетео.
Мала,
где је нестао твој осмех?
Ко је украо
твоје насмешено лице?
Не плаши се
све ће бити ок.
У реду је...



Борин цитат...

Те ноћи дуго смо ћутали.
Рекла си само
како је некад лепше
ћутати
него говорити
бесмислице.

Шта год да сам рекао
било би сувишно.
Зато опрости,
ако сам нешто изговорио
што није требало.
Више се стварно не сећам...
Увек сам умео боље
да слушам него да говорим,
али тада сам знао,
што рече Бора Чорба,
остало је само ћутање...