Отргла се латица и полетела

Душо оплакана...

Кишно, јесење поподне, улица Милоша Црњанског и туга која се ваља крај старих кућа набијача. Покушала си још једном да својим смелим погледом завараш осећања. Није ти успело овај пут, јер моје срце куца неки други ритам који ти не препознајеш.Не питај ме зашто је то тако. Власница истине си ти, душо моја оплакана.



Отргла се латица...

Ономад сам видео латицу која је клизила кроз ваздух ношена лаганим, пролећним ветром. Заводљивости ветра - лажљивца, сиротица вечно жељна авантуре, одолети није могла. Отргла се латица и полетела. Боже, како сам је само гледао и патио, јер знао сам крај пре краја. Незаштићена и усамљена, тихо и уплашено, ношена ветром - слаткоречивим, кретала се кроз простор који не препознаје, који не припада невинима у души и срцу.Сва разоружавајућа лепота коју је имала, док део прекрасног цвета бејаше, изгубила се у трену чудноватом. Зебња и страх осликавали су се у овој последњој игри ветра - лажљивца и латице отргнуте. И баш како то никад не бива у бајкама, али у животу обично јесте, ова тек наизглед храбра и одважна латица,постала је очас, лак, јефтин плен једног, обичног, доконог остарелог ексцентрика који скрхан жалом за младошћу, ужива наносећи бол и несрећу.Веселе латице више нема, али је докони ексентрик додао још једну црту на списку унесрећених трофеја своје наказне промишљености.



Лорка...

Виолина је тихо свирала те вечери, бели столњак, на њему две чаше неког јефтиног италијанског црвеног вина, две мирисне свеће и трептаји у мраку. И како би то Лорка рекао - Њена уштиркана сукња звонила ми је у ушима као комадић свиле резан са десет ножева.



Уз Захвалност Весни Б - О пријатељству
На десетине познаника. Ко зна колико људи са којима смо одрасли. Колико заједно испијених пића, учињених глупости, слава и рођендана, ситних оговарања... Свакодневних, истих лица са којима испијамо поподневну кафу и код којих улазимо у кућу без куцања, само са једним препознатљивим: "Хеј!"
Али, запитај се мала, пре него што учиниш још један погрешан корак, колико пријатеља заиста имаш, спремних да за тебе, без размишљања, без сувишних питања, скоче и у ватру и у воду? Колико њих би узело последњи комад хлеба испред властитог детета и поделило га са твојим? Колико њих би се на живот најдражег заклели да си анђео, иако знају да душу си продала давних дана ђаволу за ситно? Колико би их остало уз тебе, без обзира на све, верно до самог краја, не тражећи и не питајући ништа? Колико њих знаш којима би могла поверити најдубљу тајну што скриваш дубоко у грудима, често и од себе саме?Размисли о томе пре него што наставиш даље путем без повратка...