Без тебе не могу...

Дохватити безграничне висине, покушаћу у мислима . Нема ми друге, овако статичан, тешко те магичне, преко потребне мердевине могу да дохватим.

Наизглед све ми је ту, на дохват руке, а онда нека тескоба речи зароби, не да им напоље. Стоје у грлу, као нож заривен у живо месо. И бол ме разори. Начини од мене непокретни кип који мирно стоји док ветрови сибирски га шибају и кише тешке засипају.

Та жеља за висинама, та потреба за летом, та чежња за недосањаном слободом, како то да ти објасним. Како себи да оцртам? Лагано изједа ми дроб, као гавран црни да ми се угнездио на стомаку, па кида, део по део.

На ивици сам, понор ми намигује. Ако скочим хоће ли ми крила израсти, па да полетим, или ћу као сваки блудни син и овај пут главом о тло да ударим. Само ми се осмехни, светлост ми пружи, ако видиш да сам се отиснуо. Ако ми тај твој дивни осмех крила не додели, спреман сам да признам да сам изгубио. Глава ми у том случају ионако више не треба...