четвртак, 31. март 2011.
Лудо тршава...
Прича
Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.
И да је у нама пре уранка
замирисао багрем бео.
Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.
Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.
Милош Црњански
Лоповска...
Што се мене тиче, било би потпуно бесмислено дисати, ходати, смејати се, да није тог необичног, магичног осећања које обично зовемо љубав.Чујем те и када ниси ту, видим твоје насмејане очи и када си далеко, осећам твој мирис и док спавам... Шта мислиш како се то зове?!
Питала си ме шта ако се заљубим у тебе, шта ако ме украдеш? Еј немој да бринеш, украшћу те сигурно, али да се заљубиш нећу ти дозволити. Мене можеш само да волиш, онако како никад волела ниси. Неопходна ми је љубав tvoja, чуда да правим, а ми чудаци то радимо само с љубављу...
Опседнут...
Све бих дао да могу да те заборавим. Да из мисли избришем лик те девојке са седефастом косом. Да некако из душе истиснем отисак срца твог, отмем се мелодији твог постојања. Ех, кад бих могао да се напијем, обезнаним, забуним, па легнем да спавам, а онда се пробудим и да те више нема у мени.Погинућу од лажи изговорених и истина прећутаних. Немам више ваздуха, а ноћ тек почиње. Шта ћу, како ћу сам, а не даш ми да одем, ти луцкаста девојко што уздигнуте главе течеш мојим венама...
Лудо тршава...
Срели смо се једне ноћи на плажи у Петровцу на мору. Твоја тршава коса, дуги прсти на ногама и препланули тен, девојке из провинције. Скривена иза провидне беле хаљине која је јасно указивала на тело рођено за миловање. Све то било је довољно да приђем и онако мангупски, ношен самопоуздањем неког ко је код куће, питам - ти си овде вечерас због мене?
Балашевић се чуо негде у близини, звезде на небу су заиграле салсу, а ти си ме погледала тим твојим урокљивим очима и питала - како знаш?
Уследили су десет дана незаборавне ватре која је горела једног лета у Петровцу на мору. Ех, ти лудо тршава,због тебе сам вечно заволео Шумадију...
Свети Ђорђе или...
Хтео бих још нешто да ти шапнем, док са радија стиже она Клептонова, уз коју смо толико пута до сада једно другом говорили оне безобразне речи и док су се наша тела састајала у оној тачци где настају дрхтаји и која производи уздахе. Сањао сам да си ми рекла да ме волиш, док је некакав ратник на белом коњу пробадао моје срце аморовим стрелама.Имаш ли ти девојко душе, пусти ме барем једном да се испавам к'о човек...
Кап живота...
Кад ме додирнеш, а ја к'о чоколада... почнем да се топим и разливам међу твојим прстима. Кад ме погледаш, а ја к'о снег на сунцу врелом отапам се. Молим те, пази само да не претераш па да не нестанем. Нисам сигуран да ли могу да издржим толико емоција сабијених у капљицу живота на прашњавим путевима којим ходимо у овим ципелама излизаним...
петак, 25. март 2011.
Кад ми у пролеће дођеш...
Медведи загрљени...
И баш кад ми се учинило да је сан победио јаву, одједном ти. Припила си се као пијавица уз моје груди и почела нежно, попут мачке, да се увијаш куковима.
- Еј, немој то да радиш, знаш да ујутро морам рано на пут, покушао сам да се браним, али без успеха. Наставила си своју игру, ти, крадљивице ноћи. Осванули смо као медведи загрљени, а мој пут је морао да сачека.
Проблеми...
Имам велике проблеме ових дана. Изгледа да сам се заљубио у те твоје усне медне, па бих те љубио док ми све усне не поплаве. Само, било би добро да је то мој једини проблем. Изгледа да сам се заљубио и у те твоје очи гараве, па бих да их гледам док ми се све не замути. Јој, а кад ми нешто кажеш, ја се сав најежим, па се к'о клинац неки стресем. Имам велике проблеме ових дана, сав сам луд од тебе...
Мирис јасмина...
Знаш, налио сам чашу оног црвеног вина македонског, упалио један штапић индијски, са мирисом јасмина. Замирисао сам собу да ме на тебе подсећа. Укључио сам стону лампу, ону што стоји у зиду, а моја блесава мачка ми је села у крило. Преде...а ја на бели папир покушавам да напишем писмо за тебе.
Како си? Тамо с'оне стране, да ли некад помислиш на мене, на нас? Да ли постојимо и колико нам је још остало?... Ух, мора да сам се напио, чим сам почео да постављам толико питања.
Ево овако, сад би те поздравио уз један љубавни поздрав. Волим те и сањам свакакве безобразлуке. Кад ми, у пролеће дођеш, све ћу ти показати, мајке ми...
Право место...
Доћи ћу ноћас да ти у снове непозван ускочим. Ушуњаћу се нежно попут лопова, па ћу ти шапутати на јастуку све оне речи што љубав у себи садрже. Ти се слободно мешкољи и смејуљи. Само тако знаћу да сам се на право место скрио од немани што по дану гризу...
Жаба...
Крагујевац по теби памтим. Пришла си, пружила руку, пољубила ме и рекла уз осмех заводнице - Здраво, ја сам Жаба, хоћу да се удам за тебе. Лудило је трајало наредних седам дана. Дивље смо водили љубав,док је киша обилазила око Крагујевца.Као што си се појавила ниоткуда, тако си и магично нестала. Ако ме чујеш, или читаш ове реченице, јави се, волео бих да знам како се стварно зовеш принцезо енигматична...
И баш кад ми се учинило да је сан победио јаву, одједном ти. Припила си се као пијавица уз моје груди и почела нежно, попут мачке, да се увијаш куковима.
- Еј, немој то да радиш, знаш да ујутро морам рано на пут, покушао сам да се браним, али без успеха. Наставила си своју игру, ти, крадљивице ноћи. Осванули смо као медведи загрљени, а мој пут је морао да сачека.
Проблеми...
Имам велике проблеме ових дана. Изгледа да сам се заљубио у те твоје усне медне, па бих те љубио док ми све усне не поплаве. Само, било би добро да је то мој једини проблем. Изгледа да сам се заљубио и у те твоје очи гараве, па бих да их гледам док ми се све не замути. Јој, а кад ми нешто кажеш, ја се сав најежим, па се к'о клинац неки стресем. Имам велике проблеме ових дана, сав сам луд од тебе...
Мирис јасмина...
Знаш, налио сам чашу оног црвеног вина македонског, упалио један штапић индијски, са мирисом јасмина. Замирисао сам собу да ме на тебе подсећа. Укључио сам стону лампу, ону што стоји у зиду, а моја блесава мачка ми је села у крило. Преде...а ја на бели папир покушавам да напишем писмо за тебе.
Како си? Тамо с'оне стране, да ли некад помислиш на мене, на нас? Да ли постојимо и колико нам је још остало?... Ух, мора да сам се напио, чим сам почео да постављам толико питања.
Ево овако, сад би те поздравио уз један љубавни поздрав. Волим те и сањам свакакве безобразлуке. Кад ми, у пролеће дођеш, све ћу ти показати, мајке ми...
Право место...
Доћи ћу ноћас да ти у снове непозван ускочим. Ушуњаћу се нежно попут лопова, па ћу ти шапутати на јастуку све оне речи што љубав у себи садрже. Ти се слободно мешкољи и смејуљи. Само тако знаћу да сам се на право место скрио од немани што по дану гризу...
Жаба...
Крагујевац по теби памтим. Пришла си, пружила руку, пољубила ме и рекла уз осмех заводнице - Здраво, ја сам Жаба, хоћу да се удам за тебе. Лудило је трајало наредних седам дана. Дивље смо водили љубав,док је киша обилазила око Крагујевца.Као што си се појавила ниоткуда, тако си и магично нестала. Ако ме чујеш, или читаш ове реченице, јави се, волео бих да знам како се стварно зовеш принцезо енигматична...
петак, 18. март 2011.
Скривен иза завесе
Не брини...
Ако случајно осетиш дах иза левог ува, не брини, то сам ја, дошао сам да ти нешто кажем...
Шаљем поруку...
Био је сасвим обични понедељак. Падала је нека чудна киша. Април је почео да зелени, а ти и ја на салашу док се са грамофона чула она наша - „Бацила је све низ ријеку“. Лежали смо на простртом ћилиму на средини собе и маштали како ћемо заједно отићи у Доминикану и да се више никад не вратимо. Ти си отишла тамо далеко, а ја сам остао да крцкам сећања и ето шаљем ове поруке на даљину...
Кукавица...
Волео бих да могу да ти причам о љубави, међутим знаш ти мене, кукавица мушка. Све то завијам у целофан, речи утапам у алкохолу,умотавам смехом и правим се као да ми није ништа. А сав дрхтим кад те видим, али немој ником да кажеш, молим те...
Увек сањај
Иди и веруј да су сва јутра невина и да им дан не може нашкодити. И не љути се што твој сан не станује испод мог јастука. Иди и остави ми само мрву своје чедности. Иди и живи, и никоме не дај да те пробуди.
Тодора Шкоро
Паја Патак...
Веровала или не, али ово ти никад нисам рекао. Свако јутро сам устајао и скривен иза завесе чекао да отвориш ту велику анфор капију. Гледао сам те годинама како седаш на плави женски бицикл, док готово ритуално пребацујеш ону ташну од пресвучене коже преко рамена., а затим извлачиш те твоје за мене најлепше на свету праменове косе, који су остали испод каиша и чиниш тај први завеслај педалама. Махао сам ти и слао пољубце скривен, у нади да ћу једном скупити храбрости да ти приђем и кажем шта осећам. Шта, не верујеш ми? Еј, па сећам се и оне налепнице на штангли твог бицикла. Паја патак, ма дај...
Ако случајно осетиш дах иза левог ува, не брини, то сам ја, дошао сам да ти нешто кажем...
Шаљем поруку...
Био је сасвим обични понедељак. Падала је нека чудна киша. Април је почео да зелени, а ти и ја на салашу док се са грамофона чула она наша - „Бацила је све низ ријеку“. Лежали смо на простртом ћилиму на средини собе и маштали како ћемо заједно отићи у Доминикану и да се више никад не вратимо. Ти си отишла тамо далеко, а ја сам остао да крцкам сећања и ето шаљем ове поруке на даљину...
Кукавица...
Волео бих да могу да ти причам о љубави, међутим знаш ти мене, кукавица мушка. Све то завијам у целофан, речи утапам у алкохолу,умотавам смехом и правим се као да ми није ништа. А сав дрхтим кад те видим, али немој ником да кажеш, молим те...
Увек сањај
Иди и веруј да су сва јутра невина и да им дан не може нашкодити. И не љути се што твој сан не станује испод мог јастука. Иди и остави ми само мрву своје чедности. Иди и живи, и никоме не дај да те пробуди.
Тодора Шкоро
Паја Патак...
Веровала или не, али ово ти никад нисам рекао. Свако јутро сам устајао и скривен иза завесе чекао да отвориш ту велику анфор капију. Гледао сам те годинама како седаш на плави женски бицикл, док готово ритуално пребацујеш ону ташну од пресвучене коже преко рамена., а затим извлачиш те твоје за мене најлепше на свету праменове косе, који су остали испод каиша и чиниш тај први завеслај педалама. Махао сам ти и слао пољубце скривен, у нади да ћу једном скупити храбрости да ти приђем и кажем шта осећам. Шта, не верујеш ми? Еј, па сећам се и оне налепнице на штангли твог бицикла. Паја патак, ма дај...
петак, 11. март 2011.
Туђе - слађе је...
Трагање
Сањати неоствариви сан
Трпети бол растанка
Горети неком могућом грозницом
Отићи где нико не одлази
Волети до безумља
Волети сувише, а ипак мало
Покушати без снаге, без оружја
Досегнути недокучиву звезду
Следити звезду
Смисао је мог трагања
Не занимају ме могућности
Неважно ми је време
И моје очајање
Борити се непрестано
Без питања, без одмора
Упропастити се
Због злата једне љубавне речи.
Не знам да ли ћу ја бити тај јунак
Али срце ће ми бити спокојно
Градови ће праскати плавилом
Јер несрећник један
Још гори, иако је сав сагорео
Гори још, сувише, а премало
Да расчеречен звезде досегне
Досегне недокучиву звезду
Жак Брел
Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз пропратно писмо, или без њега.
Створи од мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како бих дотакао и оне који су "Испод".
Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба.
Научи ме умећу малих корака.
Антоан Сент Егзипери "Умеће малих корака"
Устала је и спустила чашу на кухињски сто. Исцепала је лист из календара и бацила га у канту за ђубре. "Ја морам да знам човека", рекла је. Ти се покриваш нечим...ти си у ствари, сасвим други човек од онога о чему пишеш. Волела бих да могу да те знам, онако како ја то хоћу, само пет минута...
"Изволи", рекао сам, рачунајући да је остало још десетак минута до њеног поласка. "Једнога дана ћеш опет доћи на моја врата и суседи ће рећи да ја више нисам ту.Због људи као што си ти. Ја се због њих селим из места у место... "Џин, рећи ћу ти где лежи грешка. Једина. Ти исувише еротизујеш мушкарца да би овај после могао да дође код тебе, пије, рецитује Лорку..."
Милан Оклопчић Ка Блуз
Жена је као књига, која се, била добра или лоша, мора најпре свидети насловном страном. Ако та страница није занимљива, неће побудити жељу за читањем, а та је жеља управо толика колико и занимање што га наслов подстиче. Насловна страна код жене иде одозго до доле, баш као код књиге; па тако и њене ноге; које занимају све мушкарце, којима су укуси слични мојима,имају исту привлачност као и опрема књиге.Међутим, већина љубитеља, или премало, или никако не пази на женске ноге, баш као што већина читалаца не мари за издавача књига. Стога жене с правом посвећују толику бригу лицу, одећи и држању, јер само тиме могу онима које природа није при породу обдарила слепоћом потакнути радозналост и жељу да их прочитају. Али као што људи који су прочитали много књига пожеле на крају нове, па биле и лоше, тако се и мушкарац који је упознао много красних жена на крају зажели ружних, само нека су нове...
Ђакомо Казанова - Мемоари
Она је сломила твоје срце. То је чињеница! И поред тога што сам те упозорила, и поред тога што сам ти гарантовала да ће те та девојка језиво повредити - ти си наставио по свом тврдоглаво! Ах... зар није љубав предивна?!
Цитат из филма "Велика очекивања"
Тешка болест
Какве ли су твоје мисли
док ја смишљам
како да те питам за њих
За те мисли
сакривене
иза твог мирисног лица
на које се привикавам
Ето лежиш
Ево лежим
Око нас је беспослена романтика
нож у зиду
и хаљина твоја њиме
само мени на виделу
прикована
Ја слушам твоје срце
оно мојој љубомори мало каже
Ја хоћу твоје мисли
ја хоћу да уништим задњу кап
у твом тајном капилару
где се крије
Повремени сан о њему
о детињству
о слободи
Ја хоћу твоје мисли
сакривене
иза твога опасно леденога лица
на које се убиствено привикавам
А ти ћутиш
Нема лека
Душко Трифуновић
Сањати неоствариви сан
Трпети бол растанка
Горети неком могућом грозницом
Отићи где нико не одлази
Волети до безумља
Волети сувише, а ипак мало
Покушати без снаге, без оружја
Досегнути недокучиву звезду
Следити звезду
Смисао је мог трагања
Не занимају ме могућности
Неважно ми је време
И моје очајање
Борити се непрестано
Без питања, без одмора
Упропастити се
Због злата једне љубавне речи.
Не знам да ли ћу ја бити тај јунак
Али срце ће ми бити спокојно
Градови ће праскати плавилом
Јер несрећник један
Још гори, иако је сав сагорео
Гори још, сувише, а премало
Да расчеречен звезде досегне
Досегне недокучиву звезду
Жак Брел
Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз пропратно писмо, или без њега.
Створи од мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како бих дотакао и оне који су "Испод".
Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба.
Научи ме умећу малих корака.
Антоан Сент Егзипери "Умеће малих корака"
Устала је и спустила чашу на кухињски сто. Исцепала је лист из календара и бацила га у канту за ђубре. "Ја морам да знам човека", рекла је. Ти се покриваш нечим...ти си у ствари, сасвим други човек од онога о чему пишеш. Волела бих да могу да те знам, онако како ја то хоћу, само пет минута...
"Изволи", рекао сам, рачунајући да је остало још десетак минута до њеног поласка. "Једнога дана ћеш опет доћи на моја врата и суседи ће рећи да ја више нисам ту.Због људи као што си ти. Ја се због њих селим из места у место... "Џин, рећи ћу ти где лежи грешка. Једина. Ти исувише еротизујеш мушкарца да би овај после могао да дође код тебе, пије, рецитује Лорку..."
Милан Оклопчић Ка Блуз
Жена је као књига, која се, била добра или лоша, мора најпре свидети насловном страном. Ако та страница није занимљива, неће побудити жељу за читањем, а та је жеља управо толика колико и занимање што га наслов подстиче. Насловна страна код жене иде одозго до доле, баш као код књиге; па тако и њене ноге; које занимају све мушкарце, којима су укуси слични мојима,имају исту привлачност као и опрема књиге.Међутим, већина љубитеља, или премало, или никако не пази на женске ноге, баш као што већина читалаца не мари за издавача књига. Стога жене с правом посвећују толику бригу лицу, одећи и држању, јер само тиме могу онима које природа није при породу обдарила слепоћом потакнути радозналост и жељу да их прочитају. Али као што људи који су прочитали много књига пожеле на крају нове, па биле и лоше, тако се и мушкарац који је упознао много красних жена на крају зажели ружних, само нека су нове...
Ђакомо Казанова - Мемоари
Она је сломила твоје срце. То је чињеница! И поред тога што сам те упозорила, и поред тога што сам ти гарантовала да ће те та девојка језиво повредити - ти си наставио по свом тврдоглаво! Ах... зар није љубав предивна?!
Цитат из филма "Велика очекивања"
Тешка болест
Какве ли су твоје мисли
док ја смишљам
како да те питам за њих
За те мисли
сакривене
иза твог мирисног лица
на које се привикавам
Ето лежиш
Ево лежим
Око нас је беспослена романтика
нож у зиду
и хаљина твоја њиме
само мени на виделу
прикована
Ја слушам твоје срце
оно мојој љубомори мало каже
Ја хоћу твоје мисли
ја хоћу да уништим задњу кап
у твом тајном капилару
где се крије
Повремени сан о њему
о детињству
о слободи
Ја хоћу твоје мисли
сакривене
иза твога опасно леденога лица
на које се убиствено привикавам
А ти ћутиш
Нема лека
Душко Трифуновић
петак, 4. март 2011.
Нека људи знају од чега сам умро...
Можда...
Не знам колико ћу још моћи да издржим. Плаше ме та твоја питања која тако јасно траже одговоре које немам. Гледам те и шта да ти кажем осим извини ако те моја љубав повређује. Уопште не знам шта ми би, али ето заљубио сам се у тебе и сад патимо обоје, стално негде на пола пута од искрености до лицемерја, понора и висина недокучених. Можда ће јутро променути све. Молим те хајде да ћутимо и затворимо очи, нека срце говори уместо нас...
Мора да сам се заљубио...
Тај додир твој потпуно ме разоружава. Знаш, нисам ја био пре тебе са једном или две жене, па да не знам како то изгледа када двоје деле тај набој, или како се то већ каже. Само ти си другачија, ти то радиш некако онако, а ја затечен још увек тражим пут до срца твог. Можда сам га и нашао, не знам, нешто сам збуњен ових дана. Мора да сам се заљубио.
Песма љубавна...
Чуо сам данас неку нову песму, љубавну. Толико је проста да све боли.Углавном ради се о томе да он више не може да живи без ње, а и она не може више без њега. Направили су некакав свој свет и свакога дана затворе се на неколико сати, спусте завесе, погасе телефоне и остале "кућне апарате" и једно другом говоре најлепше речи којих се сете. Изгледа једноставно. Јеси спремна да покушамо, ето да уђемо у песму. Замисли, па ми јави, знаш мој број...
Еротика...
Никако не успевам да извадим прсте из твоје косе.Мораћу изгледа да те украдем,само се бринем шта ћу онда.Под кожу да ти се подвучем, да ти децу правим, да сакупљам речи расуте, бисерне огрлице да нижем.Све ћу, престаћу да се смејем,а осмех само за тебе чуваћу. Уби ме та твоја еротика. На све сам спреман, ма тетовираћу твој лик на грудима и испод њега написати еротика. Нека људи знају од чега сам умро.
Жеља
Када бих имао једну малу, малену кућицу.
Када бих у њој имао један мали тепих
И када би све то било моје.
Сто, мастило, полица
И на прозорима моје завесе.
И на полици када бих имао моје књиге.
Кад би имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара волела.
И кад би та жена била моја.
Ма где и у ма ком месту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.
Ма где, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.
Џевдет Кудрет Солек (1907)
Турска
Отварање
Даривах ти шапатом тихо ушну шкољку тајном,
Као бисером док сниш...
Зато ти у свитање очи сјаје седефом,
Зато чујеш музику
Тодора Шкоро
Ноћ
Било је сигурно минус пет, вејао је неки снег и доносио нам поздраве са севера. Наслућивао сам да ова ноћ неће бити као свака друга, али нисам ништа говорио. Осећала се некаква чудна енергија, нова осећајност којој су речи биле сувишне. Ти, ја и неосветљене улице прекривене тек пристиглим пахуљама. Поред тог старог, заборављеног гробља пролазили смо сваке вечери, али тада се нешто десило. Одједном сам осетио жар љубави, погледао сам те у очи и БАМ! Побацали смо сувишну одећу, ваљали смо се у пола ноћи голи у снегу. И данас памтим укус чаја који си после тога скувала на старом смедеревцу, док смо се смејали лудости, коју је једна подивљала младост изнедрила...
Не знам колико ћу још моћи да издржим. Плаше ме та твоја питања која тако јасно траже одговоре које немам. Гледам те и шта да ти кажем осим извини ако те моја љубав повређује. Уопште не знам шта ми би, али ето заљубио сам се у тебе и сад патимо обоје, стално негде на пола пута од искрености до лицемерја, понора и висина недокучених. Можда ће јутро променути све. Молим те хајде да ћутимо и затворимо очи, нека срце говори уместо нас...
Мора да сам се заљубио...
Тај додир твој потпуно ме разоружава. Знаш, нисам ја био пре тебе са једном или две жене, па да не знам како то изгледа када двоје деле тај набој, или како се то већ каже. Само ти си другачија, ти то радиш некако онако, а ја затечен још увек тражим пут до срца твог. Можда сам га и нашао, не знам, нешто сам збуњен ових дана. Мора да сам се заљубио.
Песма љубавна...
Чуо сам данас неку нову песму, љубавну. Толико је проста да све боли.Углавном ради се о томе да он више не може да живи без ње, а и она не може више без њега. Направили су некакав свој свет и свакога дана затворе се на неколико сати, спусте завесе, погасе телефоне и остале "кућне апарате" и једно другом говоре најлепше речи којих се сете. Изгледа једноставно. Јеси спремна да покушамо, ето да уђемо у песму. Замисли, па ми јави, знаш мој број...
Еротика...
Никако не успевам да извадим прсте из твоје косе.Мораћу изгледа да те украдем,само се бринем шта ћу онда.Под кожу да ти се подвучем, да ти децу правим, да сакупљам речи расуте, бисерне огрлице да нижем.Све ћу, престаћу да се смејем,а осмех само за тебе чуваћу. Уби ме та твоја еротика. На све сам спреман, ма тетовираћу твој лик на грудима и испод њега написати еротика. Нека људи знају од чега сам умро.
Жеља
Када бих имао једну малу, малену кућицу.
Када бих у њој имао један мали тепих
И када би све то било моје.
Сто, мастило, полица
И на прозорима моје завесе.
И на полици када бих имао моје књиге.
Кад би имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара волела.
И кад би та жена била моја.
Ма где и у ма ком месту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.
Ма где, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.
Џевдет Кудрет Солек (1907)
Турска
Отварање
Даривах ти шапатом тихо ушну шкољку тајном,
Као бисером док сниш...
Зато ти у свитање очи сјаје седефом,
Зато чујеш музику
Тодора Шкоро
Ноћ
Било је сигурно минус пет, вејао је неки снег и доносио нам поздраве са севера. Наслућивао сам да ова ноћ неће бити као свака друга, али нисам ништа говорио. Осећала се некаква чудна енергија, нова осећајност којој су речи биле сувишне. Ти, ја и неосветљене улице прекривене тек пристиглим пахуљама. Поред тог старог, заборављеног гробља пролазили смо сваке вечери, али тада се нешто десило. Одједном сам осетио жар љубави, погледао сам те у очи и БАМ! Побацали смо сувишну одећу, ваљали смо се у пола ноћи голи у снегу. И данас памтим укус чаја који си после тога скувала на старом смедеревцу, док смо се смејали лудости, коју је једна подивљала младост изнедрила...
Пријавите се на:
Постови (Atom)