петак, 4. март 2011.

Нека људи знају од чега сам умро...

Можда...

Не знам колико ћу још моћи да издржим. Плаше ме та твоја питања која тако јасно траже одговоре које немам. Гледам те и шта да ти кажем осим извини ако те моја љубав повређује. Уопште не знам шта ми би, али ето заљубио сам се у тебе и сад патимо обоје, стално негде на пола пута од искрености до лицемерја, понора и висина недокучених. Можда ће јутро променути све. Молим те хајде да ћутимо и затворимо очи, нека срце говори уместо нас...



Мора да сам се заљубио...

Тај додир твој потпуно ме разоружава. Знаш, нисам ја био пре тебе са једном или две жене, па да не знам како то изгледа када двоје деле тај набој, или како се то већ каже. Само ти си другачија, ти то радиш некако онако, а ја затечен још увек тражим пут до срца твог. Можда сам га и нашао, не знам, нешто сам збуњен ових дана. Мора да сам се заљубио.



Песма љубавна...

Чуо сам данас неку нову песму, љубавну. Толико је проста да све боли.Углавном ради се о томе да он више не може да живи без ње, а и она не може више без њега. Направили су некакав свој свет и свакога дана затворе се на неколико сати, спусте завесе, погасе телефоне и остале "кућне апарате" и једно другом говоре најлепше речи којих се сете. Изгледа једноставно. Јеси спремна да покушамо, ето да уђемо у песму. Замисли, па ми јави, знаш мој број...



Еротика...

Никако не успевам да извадим прсте из твоје косе.Мораћу изгледа да те украдем,само се бринем шта ћу онда.Под кожу да ти се подвучем, да ти децу правим, да сакупљам речи расуте, бисерне огрлице да нижем.Све ћу, престаћу да се смејем,а осмех само за тебе чуваћу. Уби ме та твоја еротика. На све сам спреман, ма тетовираћу твој лик на грудима и испод њега написати еротика. Нека људи знају од чега сам умро.



Жеља

Када бих имао једну малу, малену кућицу.
Када бих у њој имао један мали тепих
И када би све то било моје.

Сто, мастило, полица
И на прозорима моје завесе.
И на полици када бих имао моје књиге.

Кад би имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара волела.
И кад би та жена била моја.

Ма где и у ма ком месту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.

Ма где, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.

Џевдет Кудрет Солек (1907)
Турска



Отварање

Даривах ти шапатом тихо ушну шкољку тајном,
Као бисером док сниш...
Зато ти у свитање очи сјаје седефом,
Зато чујеш музику

Тодора Шкоро



Ноћ

Било је сигурно минус пет, вејао је неки снег и доносио нам поздраве са севера. Наслућивао сам да ова ноћ неће бити као свака друга, али нисам ништа говорио. Осећала се некаква чудна енергија, нова осећајност којој су речи биле сувишне. Ти, ја и неосветљене улице прекривене тек пристиглим пахуљама. Поред тог старог, заборављеног гробља пролазили смо сваке вечери, али тада се нешто десило. Одједном сам осетио жар љубави, погледао сам те у очи и БАМ! Побацали смо сувишну одећу, ваљали смо се у пола ноћи голи у снегу. И данас памтим укус чаја који си после тога скувала на старом смедеревцу, док смо се смејали лудости, коју је једна подивљала младост изнедрила...

Нема коментара:

Постави коментар