Лудо тршава...

Прича

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Милош Црњански



Лоповска...

Што се мене тиче, било би потпуно бесмислено дисати, ходати, смејати се, да није тог необичног, магичног осећања које обично зовемо љубав.Чујем те и када ниси ту, видим твоје насмејане очи и када си далеко, осећам твој мирис и док спавам... Шта мислиш како се то зове?!
Питала си ме шта ако се заљубим у тебе, шта ако ме украдеш? Еј немој да бринеш, украшћу те сигурно, али да се заљубиш нећу ти дозволити. Мене можеш само да волиш, онако како никад волела ниси. Неопходна ми је љубав tvoja, чуда да правим, а ми чудаци то радимо само с љубављу...




Опседнут...

Све бих дао да могу да те заборавим. Да из мисли избришем лик те девојке са седефастом косом. Да некако из душе истиснем отисак срца твог, отмем се мелодији твог постојања. Ех, кад бих могао да се напијем, обезнаним, забуним, па легнем да спавам, а онда се пробудим и да те више нема у мени.Погинућу од лажи изговорених и истина прећутаних. Немам више ваздуха, а ноћ тек почиње. Шта ћу, како ћу сам, а не даш ми да одем, ти луцкаста девојко што уздигнуте главе течеш мојим венама...



Лудо тршава...

Срели смо се једне ноћи на плажи у Петровцу на мору. Твоја тршава коса, дуги прсти на ногама и препланули тен, девојке из провинције. Скривена иза провидне беле хаљине која је јасно указивала на тело рођено за миловање. Све то било је довољно да приђем и онако мангупски, ношен самопоуздањем неког ко је код куће, питам - ти си овде вечерас због мене?

Балашевић се чуо негде у близини, звезде на небу су заиграле салсу, а ти си ме погледала тим твојим урокљивим очима и питала - како знаш?

Уследили су десет дана незаборавне ватре која је горела једног лета у Петровцу на мору. Ех, ти лудо тршава,због тебе сам вечно заволео Шумадију...



Свети Ђорђе или...

Хтео бих још нешто да ти шапнем, док са радија стиже она Клептонова, уз коју смо толико пута до сада једно другом говорили оне безобразне речи и док су се наша тела састајала у оној тачци где настају дрхтаји и која производи уздахе. Сањао сам да си ми рекла да ме волиш, док је некакав ратник на белом коњу пробадао моје срце аморовим стрелама.Имаш ли ти девојко душе, пусти ме барем једном да се испавам к'о човек...



Кап живота...

Кад ме додирнеш, а ја к'о чоколада... почнем да се топим и разливам међу твојим прстима. Кад ме погледаш, а ја к'о снег на сунцу врелом отапам се. Молим те, пази само да не претераш па да не нестанем. Нисам сигуран да ли могу да издржим толико емоција сабијених у капљицу живота на прашњавим путевима којим ходимо у овим ципелама излизаним...