Јесен душо, непрестана јесен...

Озбиљно...

Некад сам мислио да је љубав просто ту, нешто што нас окружује и да је довољно само хтети волети. Да покажеш, будеш искрен и да ће она бити узвраћена. Како старим све сам сигурнији да када успеш да поделиш љубав са неким до кога ти је стало, са неким, са ким када си, осећаш спокој и благост постојања, заправо, привилегија је одабраних. Дуго сам те тражио, малена, немој да се зезаш са озбиљним стварима...



Одлазак...

Овај мој намештени осмех, који само ретки препознају као имитацију, овде је само због тебе. У њему нема искрености, јер твој одлазак је однео и део мене. У том коферу је и тај осмех радости, кога се сада, кад те више нема, само радо сећам...



Јесен непрестана...

Ухватила си ми поглед и заледила. Гледам ја, али није то више она шарена слика љубави. Јесен душо, непрестана јесен, а киша немилице пада...



Без речи...

Кад смо се последњи пут видели, ниси ништа говорила. Само си гледала и гледала... У моје очи које су тражиле излаз из твог дрског погледа који више нису препознавале. Вечна тајна остаће - шта ти је то требало и зашто је било потребно да тако разговарамо, а без речи смо се испричали, чини ми се заувек...



30. октобар...

Ех, шта све може једна кап јесење кише. Море их се те ноћи спустило са неба, али ето, упамтих ту једну, што ти скинух са врелог образа док смо једно другом, у хаустору твоје зграде, даривали пољупце и миловали се, као да је први и последњи пут. Датум памтим, а знам сетићеш се и ти :) 30.октобар...Те године ушли смо у нови Миленијум...



Пресеци...

Много смо се упетљали, а да ли смо требали?! Чини ми да је касно за питања, ситуација тражи одговоре. Пресеци, умеш ти то...



Не кради ми међувреме,
ако већ не осећаш своје.
Постаћу хладан и променићу се,
али кад тад ћу експлодирати.
Ко ће да скупља парчиће? Ти?
Па ти не можеш да ме скупиш ни састављеног.
Никола Врањковић (Block Out)