Душа моја циганска

Вила...

Ове ноћи одбројавам суморне сате, чемером зиме ношене. Знам, тамо далеко исто чиниш, чекајући још једно јутро, свитање новог дана од кога безразложно тако много очекујемо...



Покајање...

Шапнућу још једном тихо,стих оног пијаног песника на твоје мало умиљато уво, које сам толико пута грицнуо док смо у дугим ноћима загрљени лежали уз радио који је свирао неке лагане љубавне баладе. Ти ћеш већ знати да је то очајнички врисак покајника. Тражим те још увек у мраку, али те не проналазим.Неспокој долази и као усуд заузима твоје место на јастуку.



Завеслај...

Гледамо се већ дуго и видим како се у твојим плавим очима сваки пут подигну таласи у мору љубави коју носиш скривајући је чедно, и загонетно ни сама не знајући зашто то чиниш. Да пливам давно сам научио. Ипак, плаше ме ти таласи, бејбе, превише тајни скривено је, шта ако потонем, а таласи се разбију о стене хиљадугодишње...



Скривен...

Душа моја циганска, чергарска тражи пут, покрет. Болиш ме љубави, јер бол је твоје друго име. Никако да се навикнем и зато полазим док ноге оловне не слушају разум. Сакриј ме у своје срце и луду једну спаси од немилости усамљености.



Душко Т.

Воз Нови Сад – Сплит. Жељко и ја смо још једном били слепи путници. Ушла си у Карловцу, питала да ли је слободно и закорачила у наш купе. Твоји румени, сељачки образи одавали су те. Хуља превејана, олош у црвеним панталонама, старим апостолкама и атлет мајци на којој је писало „Ноћас сам овде само због тебе“ још једном је заиграо на сигурну карту. Погашена су светла, Жељко је изашао да се протегне, а из поганих уста развратника проговорио је песник:
Гледам те дуго и видим да те знам, твој лик ме негде у детињство носи.
Ти си неко из мог живота, ал'не могу да се сетим ко си.
Гледам те дуго и видим, сад си жена,
Цвеће које познајем по роси.
Ти си неко из мог живота ал'немогу да се сетим ко си...