Срце устрептало...

Капут боје цимета...

Срце устрептало, хоће из груди да искочи. Гледам како облачиш стари капут боје цимета и знам да одлазиш заувек. Пут те дозива тамо где никад ходила ниси, где цветови не миришу и где су урлици јачи од шапата. Кајање због ћутања долази на крају, али како рећи било шта кад помоћи нема ниоткуд. Све се против нас уротило, а ноћ ова краја нема...



Снове не дирај...

У снове ми долазиш непозвана. Сваки пут са осмехом виле чаробнице која тајну зна. Вешто покушавам да не мислим о теби, јер знам да назад не могу, да одавно у слепој улици станује љубав наша. Зато, крила соколице рашири и полети. Све своје са собом понеси, али снове сањару не дирај...



Зашто...

Корачали смо те вечери дуж празних улица, земљу не додирујући. Упорно си понављала питање - зашто... Спуштене главе проналазио сам милион изговора, али одговора није било. Светлости ниоткуд, а све што сам желео тог тренутка било је, да те осветлим и очарам речима које никако са усана нису силазиле. Питао сам те - да ли чујеш снег како пада, да ли лаж може утеху да пружи, ко маштом побеђује немилост? Милион питања, спуштене главе, поставио сам ти док смо корачали те вечери дуж празних улица земљу не додирујући. Твоје једно, усамљено - зашто, било је јаче од свега, јер снагом искрене љубави је ношено..



Горка кафа...

А шта мислиш да окренем нови лист, да кажем све што знам, да одам ту немилу тајну коју скривамо и глумимо да све је и даље ок? Да престанем да се заборављам, да уместо ми почнем да говорим ја и да све твоје лажи разоткријем. Да ли би могла да се сачуваш и наставиш даље да осмехом сузе скриваш, лажима истину убијаш. Свега ту има, зато опрезна буди и донеси ту кафу ма како горка била...



Fragile...

Знаш, младост ме твоја завела. Ухватила ме у мрежу из које не умем да изађем. Буди пажљива како рукујеш мојим срцем. На њему и даље, после свих ових година, уклесано стоји "Fragile - Handle with care".



Бег

Страх ми једе дах, тера у бег, а крати корак. Са зебњом за вратом падам и устајем, ничем се не надам, не умем да трајем. Без даха, корака све краћег, суочавам се, уплашен са крајем... (Уз захвалност Тодори Шкоро)

Симонов...

Још једном осванух. Полако устајем из топле постеље. Нежно се мешкољиш са десне стране, старог кревета који си добила, сећам се, на поклон од баба Јелене, када си скупила храбрости да ствари узмеш у своје руке. Док палим прву цигарету, гледам како уснула лепотица моја, у сну се осмехује. Голом ногом, око себе обмотаваш јорган љубавним нитима ткан. Пољубац у тетовираног лептира на листу, додир кажипрста на "оно место" и ето разлога да живот добије нови смисао и што би песник замишљени рекао:

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.....