Као кестен самељи ме...

Танка ти је прича...

Не можеш ништа сакрити од мене. Та твоја прича је танка, мала моја. Оставио сам ти једну црвену ружу на капији. Само ти и ја знамо колико је потребно да осећања проговоре.Војници љубави марширају твојом улицом - не можеш их зауставити...



Договор...

Дуго смо се гледали те ноћи. Речи су биле сувишне, снови су говорили уместо нас. Каква слика, два заљубљена бића и снови свуда око нас. Ставила си нежно свој кажипрст на моје усне и осмехнула се као никада до тада.Напољу је падала нека оловна киша и најављивала да долази време тешких одлука. Мала, договорили смо се...



Рањено срце

Рећи ћу ти само ово, ако покушаш успећеш, ако пожелиш оствариће ти се. Али ипак,знаш, некад је боље стрпљиво чекати. Рањено срце уме да буде осетљиво, неповерљиво. Зато не дозволи да те понесе...дах који осећаш негде на свом врату, може да буде опасан. Ако се будеш бранила одбранићеш се...



Као кестен самељи ме...

Нисам ти све рекао. Често ми се чини да нисам довољно јасан и да не умем да кажем оно што бих хтео да ти пренесем. Зато, само буди ту крај мене. Као клупко умотај се, као месец осветли ме у ноћи, као кестен самељи ме. Буди мој шлаг и јагода...



Таласи...

Гледао сам те док си седела на обали и наслућивала таласе који долазе са пучине. Било је седам увече. Неки рибар је са сплава бацао мрежу. Десно, на неких педесетак метара у песку играла су се деца. Њихов жамор био је све што се чуло. Весело дечије смејуљање испуњавало је сваки тренутак у исчекивању таласа. Ок, морало је да се заталаса, јер постало је неподношљиво. Опасна игра, али то си ти. И зачас - цунами је све однео...




О Растанку /уз захвалност Весни Б/
Остављаш, или те остављају - свеједно је. Нема победника ни побеђених, сви губе... И потребно је време да се избрише навика о "ми" и прихвати одједном голо, уплашено "ја". И није важно ко је више дао, или изгубио, није важно ко је крив, ко је варао, или био преварен. Истина неће променути укус горчине у устима, нити ће мање болети. Неће избрисати све успомене које ће још дуго, дуго пратити обоје и испреплитати се са будућим догађањима...Неће умањити мржњу што букнуће сваки пут, у почетку, кад неко спомене тог "неког другог", нити осећај кривице "тог другог" због учињеног. Обоје носиће ожиљак дубоко испод коже и питање, никад изговорено гласно: Можда је могло и другачије... И још ће обоје дуго забављати доконе пролазнике и све оне који су спремни да слушају, својим тумачењем - шта се то десило, тврдећи да им ионако више није стало, да ионако све је већ дуго била само навика...И ни једно неће никада признати, чак ни себи, шта се заправо десило, кад им ветар понекад у некој сасвим обичној ноћи, без разлога донесе познати мирис, тек толико да заболи негде у пределу срца...





Ноћна мора /Уз захвалност Весни Б/
Шта догоди се кад погасе се светла, а сан је свуда около, само не у твојој близини. И мозак почне да ради као луд, сабира и одузима све оно учињено, речено и оно што могло је, а није се десило. И прошлост измили из најудаљенијег ћошка сећања и почне свој плес у тами. И не можеш ништа. Узалуд затвараш очи и покушаваш да усмериш мисли на дугу страну, да се сетиш нечег смешног, бајковитог.И таман кад ти се учини да си успео - БАМ!
Потиснути промашај, никад гласно речени врисак, или љутња пикне ти пред очима...Панично тражиш цигарету и ону жестоку течност што пали грло, а отупљује све остало и проналазиш изговор за све. Мозак коначно одустаје од борбе и повлачи мале сиве ћелије у сан...Победио си овај пут...