Та реч као покора...

Моја чаробница...

Будимпешта је те ноћи сијала. Као занесени млади лавови трчали смо поред Дунава. Онај твој безобразни разуздани прамен лепршао је на јануарском ветру, док су, на небу боје мастила,изнад Lanchid-a, звезде трепериле и попут новогодишњних лампиона следиле неки чудни ритам у ваздуху. Будимпешта је те ноћи сијала - обасјала си је чаробнице...



Хало...

Телефон је зазвонио неуобичајено касно. Дигао сам слушалицу и зачуо глас. Погледао сам на сат и помислио - па да, тамо је сада поподне. На твоје хало, упитао сам - како си бејби? Уз лоше скривени осмех, мазно, како само ти то умеш, одговорила си - одлично, чекам те на аеродрому...



Покора

Као Адам и Ева спојени, као небо и земља нераздвојни, као црно и бело различити, као ти и ја непокорни. Зато удри шаком о сто и пусти нека експлодира, та реч као покора...



Вриштим...

Пролазе дани неповратно. Тражим опроштај, а не умем да кажем, речи ми недостају. Гордост и стид овај пут помешани говоре немуштим језиком. Вриштим твоје име у самоћи, пресабирам колико грешака је потребно да се дође до коначне истине.Анђели најављују скори сусрет. Спреман сам за тај далеки пут...



Судбина...

Чекали смо Hову годину као да је прва и последња. Опијени неодољивим соковима љубави, загрљени испод покривача боје боровнице, тихо смо једно другом шапутали - Ти си мој свет и мој неспокој, говорила си док се са грамофона чуло wish you were here.Ја сам твој вилењак чаробних крила, говорио сам ти у мраку и обоје смо веровали да је наше све време овог света. Судбина курва, хтела је другачије...





Душа од камена (Уз захвалност Тодори Шкоро)

У камен се
једна душа
од зла скрила.
Пронађи је,
камен разбиј,
али пази
да је не повредиш.
Није она од камена,
она је тек
од бола многог
окаменила.