Спашавање...

Додаћу мало еротике у ову магловиту ноћ, само због тебе. Пустићу несташне прсте да мигоље низ твоје тело, усне да те љубе, док се са радија чује... Да осетим нежне усне жене ове ноћи, украшћу те на неколико сати. Да спасимо ову ноћ од заборава...

Чекам те...

Опет ме кидају дуге новембарске ноћи. Као пијане падају сузе на образе, док чекам нова свитања. Из дана у дан изнова, загледан у сећања,у кревету где сам ти ономад причао како слобода нема цену, сам, напуштен као стара воденица,мељем у глави успомене. И како Дучић рече - Опет ми душа све о теби сања...Осетим још увек твој мирис на јастуку. Сигурно, док ми опет не дођеш,не мењам постељину.

Пролеће у глави пева...

Пун месец ми стазе старе обасјава. Хитам ти у загрљај, док мразеви стежу. Видим иње јутарње како се на гране, у праскозорје, као магнетом лепи.Руке ми хладне,образи румени, око срца топло, а душа у грудима, као чигра циганска, поиграва. Зима све ближа, а мени пролеће у глави, песму љубавну пева.Знам видећу те, усне чудновате да бар једном пољубим, само немој ником да кажеш, тако ти осмеха тог срамежљивог...

У неимању

Добио сам самопоуздање, поново почињем да гледам свет кроз ружичасте наочаре, уздижем се и осмех на лицу носим. Узимам ваздух и ширим руке високо према небу, више нисам сам. У грудима ватра, степенице прескачем високо уздигнуте главе. Знаш како се то зове, тај повратак на стазе познате, утиснуте стопе у снегу? Име твоје носи...