Спознаја

Дозволила си ми да трајем, тек толико, као кловн са оном смешном капом на глави, до последњег аплауза под циркуском шатром. У мрачној соби успомена, као лудак окрећем се.Гутам снове које не би смео и тражим упорно барем мрву прошлости, што на тебе подсећа.Чекам и надам се...

Прстом обележи...

Док тако седимо, слушамо Клептона и испијамо гутљаје чаја од бруснице, нешто мислим у тој мојој лудој глави.Како би било да се сад спакујемо, потоваримо ствари у гепек, затворимо очи, завртимо глобус и прстом обележимо место где ћемо се зауставити, једном заувек. Не могу овако више, ово место ме не држи...

Као да ти ништа нисам рекао...

Молим те да, пре растанка, следећи пут, када у твојој малој соби, на крају града, будемо водили љубав, обучеш онај црвени комбинезон, са ситним жутим звездицама и махнеш ми са прозора. Али,нека то буде као да ти сад ништа нисам рекао...

Лекција

И на тренутак да цитирам анонимног аутора: Научио сам... Да љубав, а не време, лечи све ране...Научио сам...

Заиграјмо "онај" танго...

Ето ме још једном, док ноћ прекрива дан. Дахом својим да покушам да те залудим и отмем од коњаника презрених, што на крилима ветра, обесмишљавају сваку помисао на нас двоје. Хајде да још једном заиграмо "онај" танго, који смо толико пута до сада играли. Попут два факира, голим табанима на срчи стакла коју су злодуси просули пред нас да ноћ ову печатирамо. Хм,смислио сам начин како ћу да те отмем.

Па нек'пукнем...

Нека, одлучио сам, покушаћу још једном да те освојим. Па нек пукнем, распаднем се као украдена лубеница, коју деца лети разбијају о бетон и потом је у сласт, тако распаднуту поједу...

Магновење

Колико сам само био заслепљен. Опседнут, нисам чуо твој очајнички вапај. Залуданост да се спасе оно што се спасти не може.Већ одавно урушено потиснутим, скриваним и коначно заборављеним емоцијама. Како се то десило и чему смо се штедели?! Еј, ти и ја, два позната расипника! Сваки твој одоцнели покушај, био је ношен погрешним корацима, јер увелико сам спокој тражио у наручју друге, тражећи пут да се заријем у срце љубави у магновењу наговештаја. Колико само жара и колико речи бираних сам трошио да би на крају схватио...

Ћутиш!

Знам, није то једноставно питање, али, немој да се лажемо, имаш ти ту моћ да ми одговориш чак и кад одговор изгледа немогућ. Како да патњу прикријем, како да се носим са болом у грудима који не попушта и сваки пут кад на тебе помислим постаје све већи и тежи...Ћутиш!

Samo namigni jednom...

Ако икада покушаш да дохватиш звезде, потражи ме, волео би да будем ту и да ти дам лоповске мердевине. Ако пожелиш да урониш у дубине, којих се многи плаше и страхују да би могли у њима заувек без даха да остану, бићу ту - да ти додам кисеоник. Ако одлучиш да са литице као птица полетиш, не брини, крила ћу ти бити.

Где год да кренеш, шта год да радиш, ту сам само намигни једном. Тим твојим оком гаравим и осмехом дај ми знак да магија може да почне. Ангажовао сам армију бајковитих ликова и сви спремно чекају.Тренутно немамо паметнија посла. Колона чудака, невидљивих свету обичном, са лицитерским срцима у рукама, стрпљиво чека тај знак да покрене чудо које се љубав зове. Одбројавање је почело, ти си на потезу и немој да оклеваш. Загризи, ионако немамо шта да изгубимо.

Радост живота дадох ти име...

Мој живот не би био достојан човека да није твојих милих уздисаја у праскозорје. Свако ново буђење, као нови живот... И твој мирис за леђима, не случајно, радост живота, дадох ти име...