Док тако седимо, слушамо Клептона и испијамо гутљаје чаја од бруснице, нешто мислим у тој мојој лудој глави.Како би било да се сад спакујемо, потоваримо ствари у гепек, затворимо очи, завртимо глобус и прстом обележимо место где ћемо се зауставити, једном заувек. Не могу овако више, ово место ме не држи...
Нема коментара:
Постави коментар