Опет ме кидају дуге новембарске ноћи. Као пијане падају сузе на образе, док чекам нова свитања. Из дана у дан изнова, загледан у сећања,у кревету где сам ти ономад причао како слобода нема цену, сам, напуштен као стара воденица,мељем у глави успомене. И како Дучић рече - Опет ми душа све о теби сања...Осетим још увек твој мирис на јастуку. Сигурно, док ми опет не дођеш,не мењам постељину.
Администратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши