Много ми се свиђаш...

Данас си баш лепа, мислим лепа си ти увек, али данас си ми баш лепа. Е,сад ти мислиш да ти се удварам и то, али није. Знаш шта је било. Прошао сам кроз центар пешице неколико пута и мало сам гледао око себе. Не знам шта ми било.Иначе,то не радим од како сам се загледао у тебе. И испало на добро. Тачно сам се уверио да не умишљам. Стварно си лепа. И згодна...Ето! Ај'д сад брзо да се љубимо, док нам се усне не упале од врелих пољубаца.

Ако ветар дуне вечерас...

Кад те видим све ми се побрка, а знаш, није то у реду. Сатима се сваки пут припремам и смишљам, кад се сретнемо, шта да ти кажем. Причао сам са Марком о томе. Баш сам му се жалио. Ништа он не разуме. Смејао се и каже да сам будала. Да све то време радим нешто паметно, уместо што смишљам, па после заборавим те речи за тебе, каже Марко, могао сам опасну лову да згрнем. Ето шта сам доживео. Није то у реду, ал'не љутим се. Ако ветар дуне вечерас на твоју страну упаковаћу у њега најнежније пољупце, па ћу ти их послати да ти образе милују.У међувремену смислићу већ нешто да ти кажем кад се видимо следећи пут...Ваљда ми се сад неће побркати.

И то се зове пролеће...

Киша је и данас тако падала, све ми се ноге расквасиле. Колико пута сам само прошао поред твоје куће, а не смем да уђем.Све нешто обилазим, смишљам шта ћу и како ћу. Много сам ти данас покисао, тако да ако ме нема ових дана, само да знаш, вероватно сам на лековима.Ко зна, можда док оздравим и смислим нешто паметно...

Жеља

Волео бих да се сретнемо
У Дубровнику с пролећа кад липе цветају
Да те поведем за руку Страдуном
Да осетиш под ногама векове
Да те пољубим испред цркве Светог спаса
Да војска млетачка љубав ти моју
Као жртву принесе на олтар
А госпари сокове страсне
Да ти у пехаре сребрне сипају

Магнетне силе

Ово је последњи пут да се опраштамо, након што смо заједно зној проливали, у кревету који шкрипи, док се два тела, као магнетом спајају...Купићу ти нови кревет, па нек пукне где пукне.

'Ома им ја рек'о...

Е, ајд'погледај у небо вечерас. Видећеш једну звезду, тамо лево, што се смеши и као да трепери у мраку.Знаш, то сам је тамо оставио само за тебе. Да те подсећа да си моја звезда вечита. Не лажем, стварно. Прошле ноћи, дошли ванземаљци код мене у собу. Нећеш веровати, питали ме да ли имам једну жељу да ми испуне. Ал' о'ма! И ја им рек'о. Јебо те, погледам у небо, кад оно стварно...

Спознаја

Дозволила си ми да трајем, тек толико, као кловн са оном смешном капом на глави, до последњег аплауза под циркуском шатром. У мрачној соби успомена, као лудак окрећем се.Гутам снове које не би смео и тражим упорно барем мрву прошлости, што на тебе подсећа.Чекам и надам се...

Прстом обележи...

Док тако седимо, слушамо Клептона и испијамо гутљаје чаја од бруснице, нешто мислим у тој мојој лудој глави.Како би било да се сад спакујемо, потоваримо ствари у гепек, затворимо очи, завртимо глобус и прстом обележимо место где ћемо се зауставити, једном заувек. Не могу овако више, ово место ме не држи...

Као да ти ништа нисам рекао...

Молим те да, пре растанка, следећи пут, када у твојој малој соби, на крају града, будемо водили љубав, обучеш онај црвени комбинезон, са ситним жутим звездицама и махнеш ми са прозора. Али,нека то буде као да ти сад ништа нисам рекао...

Лекција

И на тренутак да цитирам анонимног аутора: Научио сам... Да љубав, а не време, лечи све ране...Научио сам...