Баш сам се поправио...

Мислио сам да сам најгори, али од како сам тебе упознао, променуо сам мишљење о себи. Ти си ме срећо превазишла. Лажеш за медаљу. Мој психолошки егоизам у поређењу са твојим самољубљем је раван алтруизму непревазиђених размера. Утолико више, све сам сигурнији да ништа ово није случајно, да смо се озбиљно загледали и зато слави љубав самном.  

Звезда падалица

Осетио сам како ти је срце заиграло. Само сам склопио руке и прислонио их на уста. Погледао сам у небо и веровала или не, тамо изнад оне ружне коцкасте зграде, из мрачних висина стрмоглавила се једна звезда падалица. Кажу људи да кад видиш то, треба пожелети нешто и да ће се жеља сигурно остварити. Нажалост никада нећеш сазнати шта сам пожелео, јер, кажу људи ако некоме кажеш шта си пожелео жеља више не важи. Паметна си ти, мислим да слутиш, али све даље је ван моје контроле.Звезда је пала и сад је готово, јеби га...

Ти...

Чини ми се да стрмоглаво падам, да ми се тло под ногама измиче. Да ми спаса нема. И када помислим да је готово, да ме више нема, одједном ти. Довољан је само један поглед, осмех твој и чини ми се да све могу, да ни небо није граница. Да те нема, требало би те измислити, сећаш се кад сам ти рекао....

Полизаћу те без 'леба

Крао сам данас шљиве, знаш ту лево од мене, испред Мирине куће и то прилично успешно. Родило, не могу они то појести. Јеби га, кол'ко знам ракију не пеку, а једна тегла зимнице више, мање... И док сам брао те плаве плодове што се цепају на пола, стављајући их у белу, испрану и исфлекану атлет мајцу, помислио сам на тебе. Ових о којима ти причам више нема, али у петак идем на пијацу да купим шљива и да "метем пекмез". Кад дођеш за викенд има да те целу намажем и полижем без 'леба.

Откуд ти...

Откуд ти да се појавиш, цвет чаробни у овој џунгли. Мирис ти још увек осетим. Опијен тобом, као овисник, погледом, широм отворених очију, лутам и тражим те...

Крадљивац љубави

Ставио сам чарапу на главу и кренуо у ноћ, док црни облаци, као преторијанска гарда скривају звезде на небу и таму чине још мрачнијом. Решио сам да украдем барем мрву љубави из твога срца. Немој да морам да правим галаму и да много лупам, пробудим комшије. Остави прозор одшкринут,  па да се увучем у твоју собу, тихо легнем поред тебе, душу огрејем, мирис коже твоје осетим, још једном од узбуђења се, к'о клинац неки, најежим.Ноћ је ова за то створена...Чекај ме, овај пут неће успети да ме заустави нико. Ни војска, ни полиција, ни паравојне формације, љубав ове ноћи маршира испред мене.

Оглас

Услед непредвиђених околности и неочекиваног сплета догађаја остао сам без инспирације. Молио бих све заинтересоване особе које сматрају да би могле да буду адекватна инспирација у неком наредном периоду да се обавезно јаве. У питању је виши интерес и судбина овог блога.

На конкурс могу да се јаве све заинтересоване особе женског пола без обзира на висину, тежину, боју очију, дужину ногу, величину груди, струка и број ципела. Надрндане, које стално нешто зановетају неће ући у избор, тако нека не губе време беспотребно.

О резултатима конкурса бићете лично обавештени. Конкурс је отворен до даљњег, односно док  ми срце поново не заигра и не почнем да замуцкујем. Вашу понуду можете оставити испод овог огласа у коментарима, а једночлана комисија за избор инспирације ће вас контактирати. Хвала унапред.

П.С. Победница ће бити адекватно награђена искреним емоцијама и затрпана љубавним порукама док не полуди (секс није искључен) , а све остале учеснице добиће утешне награде, а сада поштовани слушаоци музика из студија...

Снови дечачки...

Тако тиха, деловала си забринуто. Питао сам да ли могу да помогнем, а ти си се само насмејала и казала:
- Дечаче мој, а шта мислиш да коначно одрастеш.
Твоја плава коса и груди као јабуке скривене испод беле летње хаљине, опчиниле су ме. Сигурно, бићу жив још два дана...

Мириси и додири

Липа ми под прозором мирише. Ех, да си бар ту, па да заједно, док ти се образи румене, делимо ову ноћ. Нећеш веровати, луди месец пун, поново игра ону игру невидљивих сенки. Само зажмурим и осетим твој додир, твој дах на врату, усне меке и сочне, брескве ране, што их тако мало има. Сачуваћу ову ноћ док ми не дођеш и донесеш опет радост међу ова четири зида...

Отиш'о...

Ако те неко пита ових дана где сам, кажи да сам отишао. Вратићу се опет на пролеће, кад заруди вишња, она стара, испред куће покојног деда Милана. А, ако неко пита, а што сам отиш'о, кажи да сам морао. А, ако неко пита, а што сам мор'о, само се насмеј и кажи, ма вратиће се он на пролеће. Сигурно... И знаш шта, онда се уозбиљи, подигни десну обрву, па им кажи да си се шалила и да више никад нећу доћи. Е тако. Нек'мисле шта хоће, а ти знаш где сам...