Лудо тршава...

Прича

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Милош Црњански



Лоповска...

Што се мене тиче, било би потпуно бесмислено дисати, ходати, смејати се, да није тог необичног, магичног осећања које обично зовемо љубав.Чујем те и када ниси ту, видим твоје насмејане очи и када си далеко, осећам твој мирис и док спавам... Шта мислиш како се то зове?!
Питала си ме шта ако се заљубим у тебе, шта ако ме украдеш? Еј немој да бринеш, украшћу те сигурно, али да се заљубиш нећу ти дозволити. Мене можеш само да волиш, онако како никад волела ниси. Неопходна ми је љубав tvoja, чуда да правим, а ми чудаци то радимо само с љубављу...




Опседнут...

Све бих дао да могу да те заборавим. Да из мисли избришем лик те девојке са седефастом косом. Да некако из душе истиснем отисак срца твог, отмем се мелодији твог постојања. Ех, кад бих могао да се напијем, обезнаним, забуним, па легнем да спавам, а онда се пробудим и да те више нема у мени.Погинућу од лажи изговорених и истина прећутаних. Немам више ваздуха, а ноћ тек почиње. Шта ћу, како ћу сам, а не даш ми да одем, ти луцкаста девојко што уздигнуте главе течеш мојим венама...



Лудо тршава...

Срели смо се једне ноћи на плажи у Петровцу на мору. Твоја тршава коса, дуги прсти на ногама и препланули тен, девојке из провинције. Скривена иза провидне беле хаљине која је јасно указивала на тело рођено за миловање. Све то било је довољно да приђем и онако мангупски, ношен самопоуздањем неког ко је код куће, питам - ти си овде вечерас због мене?

Балашевић се чуо негде у близини, звезде на небу су заиграле салсу, а ти си ме погледала тим твојим урокљивим очима и питала - како знаш?

Уследили су десет дана незаборавне ватре која је горела једног лета у Петровцу на мору. Ех, ти лудо тршава,због тебе сам вечно заволео Шумадију...



Свети Ђорђе или...

Хтео бих још нешто да ти шапнем, док са радија стиже она Клептонова, уз коју смо толико пута до сада једно другом говорили оне безобразне речи и док су се наша тела састајала у оној тачци где настају дрхтаји и која производи уздахе. Сањао сам да си ми рекла да ме волиш, док је некакав ратник на белом коњу пробадао моје срце аморовим стрелама.Имаш ли ти девојко душе, пусти ме барем једном да се испавам к'о човек...



Кап живота...

Кад ме додирнеш, а ја к'о чоколада... почнем да се топим и разливам међу твојим прстима. Кад ме погледаш, а ја к'о снег на сунцу врелом отапам се. Молим те, пази само да не претераш па да не нестанем. Нисам сигуран да ли могу да издржим толико емоција сабијених у капљицу живота на прашњавим путевима којим ходимо у овим ципелама излизаним...

Кад ми у пролеће дођеш...

Медведи загрљени...

И баш кад ми се учинило да је сан победио јаву, одједном ти. Припила си се као пијавица уз моје груди и почела нежно, попут мачке, да се увијаш куковима.
- Еј, немој то да радиш, знаш да ујутро морам рано на пут, покушао сам да се браним, али без успеха. Наставила си своју игру, ти, крадљивице ноћи. Осванули смо као медведи загрљени, а мој пут је морао да сачека.



Проблеми...

Имам велике проблеме ових дана. Изгледа да сам се заљубио у те твоје усне медне, па бих те љубио док ми све усне не поплаве. Само, било би добро да је то мој једини проблем. Изгледа да сам се заљубио и у те твоје очи гараве, па бих да их гледам док ми се све не замути. Јој, а кад ми нешто кажеш, ја се сав најежим, па се к'о клинац неки стресем. Имам велике проблеме ових дана, сав сам луд од тебе...



Мирис јасмина...

Знаш, налио сам чашу оног црвеног вина македонског, упалио један штапић индијски, са мирисом јасмина. Замирисао сам собу да ме на тебе подсећа. Укључио сам стону лампу, ону што стоји у зиду, а моја блесава мачка ми је села у крило. Преде...а ја на бели папир покушавам да напишем писмо за тебе.
Како си? Тамо с'оне стране, да ли некад помислиш на мене, на нас? Да ли постојимо и колико нам је још остало?... Ух, мора да сам се напио, чим сам почео да постављам толико питања.
Ево овако, сад би те поздравио уз један љубавни поздрав. Волим те и сањам свакакве безобразлуке. Кад ми, у пролеће дођеш, све ћу ти показати, мајке ми...



Право место...

Доћи ћу ноћас да ти у снове непозван ускочим. Ушуњаћу се нежно попут лопова, па ћу ти шапутати на јастуку све оне речи што љубав у себи садрже. Ти се слободно мешкољи и смејуљи. Само тако знаћу да сам се на право место скрио од немани што по дану гризу...



Жаба...

Крагујевац по теби памтим. Пришла си, пружила руку, пољубила ме и рекла уз осмех заводнице - Здраво, ја сам Жаба, хоћу да се удам за тебе. Лудило је трајало наредних седам дана. Дивље смо водили љубав,док је киша обилазила око Крагујевца.Као што си се појавила ниоткуда, тако си и магично нестала. Ако ме чујеш, или читаш ове реченице, јави се, волео бих да знам како се стварно зовеш принцезо енигматична...

Скривен иза завесе

Не брини...

Ако случајно осетиш дах иза левог ува, не брини, то сам ја, дошао сам да ти нешто кажем...



Шаљем поруку...

Био је сасвим обични понедељак. Падала је нека чудна киша. Април је почео да зелени, а ти и ја на салашу док се са грамофона чула она наша - „Бацила је све низ ријеку“. Лежали смо на простртом ћилиму на средини собе и маштали како ћемо заједно отићи у Доминикану и да се више никад не вратимо. Ти си отишла тамо далеко, а ја сам остао да крцкам сећања и ето шаљем ове поруке на даљину...



Кукавица...

Волео бих да могу да ти причам о љубави, међутим знаш ти мене, кукавица мушка. Све то завијам у целофан, речи утапам у алкохолу,умотавам смехом и правим се као да ми није ништа. А сав дрхтим кад те видим, али немој ником да кажеш, молим те...



Увек сањај

Иди и веруј да су сва јутра невина и да им дан не може нашкодити. И не љути се што твој сан не станује испод мог јастука. Иди и остави ми само мрву своје чедности. Иди и живи, и никоме не дај да те пробуди.
Тодора Шкоро



Паја Патак...

Веровала или не, али ово ти никад нисам рекао. Свако јутро сам устајао и скривен иза завесе чекао да отвориш ту велику анфор капију. Гледао сам те годинама како седаш на плави женски бицикл, док готово ритуално пребацујеш ону ташну од пресвучене коже преко рамена., а затим извлачиш те твоје за мене најлепше на свету праменове косе, који су остали испод каиша и чиниш тај први завеслај педалама. Махао сам ти и слао пољубце скривен, у нади да ћу једном скупити храбрости да ти приђем и кажем шта осећам. Шта, не верујеш ми? Еј, па сећам се и оне налепнице на штангли твог бицикла. Паја патак, ма дај...

Туђе - слађе је...

Трагање

Сањати неоствариви сан
Трпети бол растанка
Горети неком могућом грозницом
Отићи где нико не одлази
Волети до безумља
Волети сувише, а ипак мало
Покушати без снаге, без оружја
Досегнути недокучиву звезду
Следити звезду
Смисао је мог трагања
Не занимају ме могућности
Неважно ми је време
И моје очајање
Борити се непрестано
Без питања, без одмора
Упропастити се
Због злата једне љубавне речи.
Не знам да ли ћу ја бити тај јунак
Али срце ће ми бити спокојно
Градови ће праскати плавилом

Јер несрећник један
Још гори, иако је сав сагорео
Гори још, сувише, а премало
Да расчеречен звезде досегне
Досегне недокучиву звезду

Жак Брел



Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз пропратно писмо, или без њега.
Створи од мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како бих дотакао и оне који су "Испод".
Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба.
Научи ме умећу малих корака.

Антоан Сент Егзипери "Умеће малих корака"




Устала је и спустила чашу на кухињски сто. Исцепала је лист из календара и бацила га у канту за ђубре. "Ја морам да знам човека", рекла је. Ти се покриваш нечим...ти си у ствари, сасвим други човек од онога о чему пишеш. Волела бих да могу да те знам, онако како ја то хоћу, само пет минута...

"Изволи", рекао сам, рачунајући да је остало још десетак минута до њеног поласка. "Једнога дана ћеш опет доћи на моја врата и суседи ће рећи да ја више нисам ту.Због људи као што си ти. Ја се због њих селим из места у место... "Џин, рећи ћу ти где лежи грешка. Једина. Ти исувише еротизујеш мушкарца да би овај после могао да дође код тебе, пије, рецитује Лорку..."

Милан Оклопчић Ка Блуз



Жена је као књига, која се, била добра или лоша, мора најпре свидети насловном страном. Ако та страница није занимљива, неће побудити жељу за читањем, а та је жеља управо толика колико и занимање што га наслов подстиче. Насловна страна код жене иде одозго до доле, баш као код књиге; па тако и њене ноге; које занимају све мушкарце, којима су укуси слични мојима,имају исту привлачност као и опрема књиге.Међутим, већина љубитеља, или премало, или никако не пази на женске ноге, баш као што већина читалаца не мари за издавача књига. Стога жене с правом посвећују толику бригу лицу, одећи и држању, јер само тиме могу онима које природа није при породу обдарила слепоћом потакнути радозналост и жељу да их прочитају. Али као што људи који су прочитали много књига пожеле на крају нове, па биле и лоше, тако се и мушкарац који је упознао много красних жена на крају зажели ружних, само нека су нове...

Ђакомо Казанова - Мемоари



Она је сломила твоје срце. То је чињеница! И поред тога што сам те упозорила, и поред тога што сам ти гарантовала да ће те та девојка језиво повредити - ти си наставио по свом тврдоглаво! Ах... зар није љубав предивна?!

Цитат из филма "Велика очекивања"




Тешка болест

Какве ли су твоје мисли
док ја смишљам
како да те питам за њих

За те мисли
сакривене
иза твог мирисног лица
на које се привикавам

Ето лежиш
Ево лежим

Око нас је беспослена романтика
нож у зиду
и хаљина твоја њиме
само мени на виделу
прикована

Ја слушам твоје срце
оно мојој љубомори мало каже

Ја хоћу твоје мисли
ја хоћу да уништим задњу кап
у твом тајном капилару
где се крије

Повремени сан о њему
о детињству
о слободи

Ја хоћу твоје мисли
сакривене
иза твога опасно леденога лица
на које се убиствено привикавам

А ти ћутиш
Нема лека

Душко Трифуновић

Нека људи знају од чега сам умро...

Можда...

Не знам колико ћу још моћи да издржим. Плаше ме та твоја питања која тако јасно траже одговоре које немам. Гледам те и шта да ти кажем осим извини ако те моја љубав повређује. Уопште не знам шта ми би, али ето заљубио сам се у тебе и сад патимо обоје, стално негде на пола пута од искрености до лицемерја, понора и висина недокучених. Можда ће јутро променути све. Молим те хајде да ћутимо и затворимо очи, нека срце говори уместо нас...



Мора да сам се заљубио...

Тај додир твој потпуно ме разоружава. Знаш, нисам ја био пре тебе са једном или две жене, па да не знам како то изгледа када двоје деле тај набој, или како се то већ каже. Само ти си другачија, ти то радиш некако онако, а ја затечен још увек тражим пут до срца твог. Можда сам га и нашао, не знам, нешто сам збуњен ових дана. Мора да сам се заљубио.



Песма љубавна...

Чуо сам данас неку нову песму, љубавну. Толико је проста да све боли.Углавном ради се о томе да он више не може да живи без ње, а и она не може више без њега. Направили су некакав свој свет и свакога дана затворе се на неколико сати, спусте завесе, погасе телефоне и остале "кућне апарате" и једно другом говоре најлепше речи којих се сете. Изгледа једноставно. Јеси спремна да покушамо, ето да уђемо у песму. Замисли, па ми јави, знаш мој број...



Еротика...

Никако не успевам да извадим прсте из твоје косе.Мораћу изгледа да те украдем,само се бринем шта ћу онда.Под кожу да ти се подвучем, да ти децу правим, да сакупљам речи расуте, бисерне огрлице да нижем.Све ћу, престаћу да се смејем,а осмех само за тебе чуваћу. Уби ме та твоја еротика. На све сам спреман, ма тетовираћу твој лик на грудима и испод њега написати еротика. Нека људи знају од чега сам умро.



Жеља

Када бих имао једну малу, малену кућицу.
Када бих у њој имао један мали тепих
И када би све то било моје.

Сто, мастило, полица
И на прозорима моје завесе.
И на полици када бих имао моје књиге.

Кад би имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара волела.
И кад би та жена била моја.

Ма где и у ма ком месту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.

Ма где, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.

Џевдет Кудрет Солек (1907)
Турска



Отварање

Даривах ти шапатом тихо ушну шкољку тајном,
Као бисером док сниш...
Зато ти у свитање очи сјаје седефом,
Зато чујеш музику

Тодора Шкоро



Ноћ

Било је сигурно минус пет, вејао је неки снег и доносио нам поздраве са севера. Наслућивао сам да ова ноћ неће бити као свака друга, али нисам ништа говорио. Осећала се некаква чудна енергија, нова осећајност којој су речи биле сувишне. Ти, ја и неосветљене улице прекривене тек пристиглим пахуљама. Поред тог старог, заборављеног гробља пролазили смо сваке вечери, али тада се нешто десило. Одједном сам осетио жар љубави, погледао сам те у очи и БАМ! Побацали смо сувишну одећу, ваљали смо се у пола ноћи голи у снегу. И данас памтим укус чаја који си после тога скувала на старом смедеревцу, док смо се смејали лудости, коју је једна подивљала младост изнедрила...

Јаук радости, врисак немушти...

Лични одабир


Насликати портрет, ући у трбух модела, оградити се скелама, спиралом.

Између цревног мрака, до бљеска беоњаче, срицати слова у трбушном перитонеуму.

Лични одабир сопственог зачећа...

Уз захвалност В.Б.

И пази шта ћеш да обујеш...


Нисам могао да замислим да ће се наш дијалог одвијати у овом правцу, али нема везе, све је спремно. Одавно. Само, немој да заборавиш на оне црвене ципеле.

Анонимус


Свака ознака је погрешна, личи на забрану, или упозорење да иза ње не стоји означено. Нужно, обрће смисао и окреће се против означитеља. Ја се на време ограђујем, одричући им право потписивања. Пристојност је примирје, које је меланхолија. Анонимус – то је призивање светлости сигурног смртника. Призивање прамајки, тканина са меланж потком, које су шведски сто. Призвук непоновљивости, а истости.
Уз Захвалност В.Б.

Јаук...


Покушаћу да будем приземан, једнозначан, откован, презрен, све ћу учинити само да још једном осетим додир за којим васиона плаче. Јаук радости, врисак немушти...

Дивно расчлањавање...


И нема више времена, провинција Емилија. Издигнута површина се пружа у главни брод. Спољашња фасада дивно расчлањена. У сваком луку одваја се троделна, пахиљаста галерија, по којој се може ићи...Ћао Брела...
Уз захвалност В.Б.

Гаћице намерно заборави...

Загонетка...

Можеш све да одмах заборавиш, али и да учиниш да магија траје. Можеш и да се сећаш, да све претвориш у успомену. Ти просто можеш све, али једно не можеш. Не можеш да се играш самном паметнице мала. Зато, хајде да се договоримо нешто. Доћи ћу "сутра", а ти искористи време, пусти мисли да врлудају и као велика девојка - одлучи. Реши ту наметнуту загонетку.Видећеш, све ће после тога бити ок.



Добро...

Слушај, ниси ти од шећера да ми се ту размазујеш. Те твоје зелене очи не трпе сузе. Добро, ухватили су те на спавању и питаш ме шта сад. Било би лицемерно да ти било шта одговорим. Само немој ту да ми цмиздриш. Знам, најтежи је одлазак на спавање, када сама треба да угасиш светло, легнеш, покријеш се, одагнаш мисли и заспиш. Недостаје та топлина с'друге стране кревета. Ух, како познајем тај осећај кад је срце сломљено. Слушај, обуци ону црвену хаљину (гаћице намерно заборави), нашминкај се најбоље што знаш, набаци осмех заводнице и крени. Зезај се, кокетирај, пусти машти на вољу и овај пут победи...



Сети се...

Само зажмури и полети. Немој да се двоумиш. Ма знам, крила, фазони, али нема то везе, само треба да се препустиш машти, зажмуриш и буди сигурна да ћеш стићи. Сети се Петра Пана и Звончице, буди опет она мала девојчица која верује да тамо негде иза дуге, где вечно сунце сја, постоји земља у којој царује љубав. Тамо, негде иза дуге, само полети и чекам те ја...



Милер

Пустио сам да ме води по мрачној улици.Глас јој је постао храпавији, а речи су јој саме навирале на уста. Уопште се не сећам шта је говорила, а мислим да ни сама није знала шта говори. Говорила је дивље, бесомучно, против судбине која је била јача од ње. Ма ко била, није више имала имена. Била је напросто жена, измучена, изубијана, скршена, створење што немоћно удара крилима у мраку. Није се ником обраћала, а најмање мени. Није говорила ни са самом собом, па ни са Богом. Била је само брбљива рана која је нашла глас, а у мраку се чинило да се рана отвара и ствара око себе простор у којем може крварити без срама и понижења. Све време држала ме је грчевито за руку, као да жели да се увери да сам ту. Стезала ми је руку својим снажним прстима, као да ми додиром прстију жели саоппштити мисао коју њене речи више не садрже.
(Хенри Милер)



Доћи ћу сигурно...

Овај пут сломила си ми срце. Распало се у парампарчад. Покушавам да га саставим, па те молим ако је случајно код тебе остало неко парче, да ми јавиш. Само ми остави, тамо на нашем месту, неки знак. Доћи ћу по њега сигурно.



Дечачка...

Да би ми мисли биле јасније, угасио сам светло и говорим ти ово у полумраку.Не знам да ли си приметила, али лаж са којом сам покушао да те заварам, најављујући коначни опроштај била је јача од мене. Нисам успео да се контролишем. Дрхтале су ми руке, а усне док сам те последњи пут љубио непослушно су тражиле она места која нису смела. Опрости на несмотрености овом дечаку који никада неће одрасти.



ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

Чарлс Буковски

Ја чекам водопаде...

Пепељуга..

Синоћ сам ти причао причу о Пепељуги. Мало сам је искривио, а ти си се смејала, онако детиње, радосно и невино. Онда смо попили кафу, док је напољу вејао неки јануарски снег. Е, шта смо све после радили... Мало сам стидљив да бих баш све испричао. Једино знаш шта ми је криво. Кад сам отворио очи ниси била ту. Изгледа да сам опет сањао да смо заједно...



Окрећем леђа...

Питала си ме шта заправо ја тражим са тобом. Мислим да сам се прилично батргао са речима и да нисам имао спреман одговор, а веруј ми то је питање које сам одавно очекивао. Ево данима размишљам о томе и стално ми је једно на памети. Шта ја заправо тражим са собом?! Kад ћу већ једном да окренем леђа том ветропиру и почнем да се понашам нормално.



Дрхтаји...

Кад сам те први пут видео, знао сам да ће да буде нешто, само нисам знао да ће да буде баш тако компликовано. Верујући да се супротности привлаче, учинио сам тај први корак, сећаш се. Причали смо нешто сасвим обично, стварно се не сећам више, али знао сам да је прави тренутак, да је тренутак да те прекинем у пола реченице и да ти кажем : Ти ћеш бити мојa муза.
Имао сам утисак да ме ниси баш најбоље разумела, али те ноћи први пут сам осетио укус твојих усана, уживао у дрхтајима твога тела и оставио мирис у твојој розе постељини на велике жуте цветове...



Тамни вилајет...

Слика се врпољи, мрак обавештава о почетку. Усна је притиснута чудесним механизмом. Неизговореност је смрт изнутра, изговореност - извесност. Тамни Вилајет...
Уз захвалност В.Б.



Неизвесност...

Књига која се чита задржи отиске прстију читача, нечисти опип који разнородним валерским вредностима упућује на замку зналачки постављену. Неизвесност је нужна, кад судница празна осуђеника на одбрану опомиње...
Уз Захвалност В.Б.



Подморнице и понорнице...

Дуго после потопа имао сам страховиту жељу за чашом питке воде. Тантал је био мачји кашаљ.Моје су муке и жеђ свевремени, стварни. Моја несрећа свеприсутна. Чекале су ме подморнице испод, подморнице и понорнице. Људи су помрли, ја сам последњи и први. Они који ме зову, Дарвинова су деца.У мене се заљубљују светице. Ја чекам водопаде...
Уз захвалност В.Б.

И шта сад да радимо...

Око моје лепо...

И шта сад да радимо?! Лепо сам ти рекао да не почињемо, да смо нас двоје сувише различити.Да то неће на добро изаћи. На свако твоје "јесте", имам барем два "није". На свако твоје "хоћу", имам милион, е сад баш "нећу". На свако твоје, "лепо је", имам хиљаду, "како је ружно". На твоје, јао како је "занимљиво", моје је под обавезно, ма дај, ово је "досадно". И шта сад да радимо?!
Знаш шта, око моје лепо, кад смо већ голи, да радимо ми поново, оно у чему се изгледа једино слажемо, па се слажемо, па се слажемо, па се слажемо....



Ноћ

Постеља
топла,
мека.

Тишина,
Књига
и светиљка.

Понирем
у просторе
речима извајане.


Раздвајам се
од тела
и времена.

Спајам се
с нестварним
и обамирем.

Сенка
гаси светиљку
и води ме у сан.

Надица Јанић



Преварен...

Како си ме зезнула! Свака твоја написана реч заривала се право у моје уморно срце. Губио сам дах, тело је дрхтало, а разум нестајао. Храбрила си сваку моју скривену мисао, погађала оне струне најтање. Негде у потаји осећао сам како лудим, али назад нисам могао. Док су напољу дували неки северни ветрови и најављивали невреме, у мрачној соби, опседнут, осећао сам како растем.

Био је довољан још само миг, да срушим све, огорчим сваку доброту, уништим сваку добронамерност, искреност попљујем, увредим сваког и полетим из виртуалног у прави загрљај моје измишљене принцезе. Оставио сам све и кренуо на пут. Спаковао сам цео предходни живот у малу, позајмљену путну торбу и пошао у сусрет непознатом.

Стигао сам у велики град опчињен. Бацио сам ти се чедно, попут детета, у загрљај, наивно верујући да ће вечно трајати...

Поново, потпуно сам, лутам каљавим улицама.. Поглед од људи које познајем скривам и размишљам - како си ме зезнула!




Џони

Руке су ми биле слани песак,сањао сам те
руке су ми биле на олтару много година
зароњене стене плачу
Светлост почиње тихим мењањем мојих побуда
као и јуче
иза завесе
можда на мом лицу нађеш трагове сећања
можда не разумеш
али волим те.

Џони Штулић



В.Б.

Туђе руке наднесене, Микеланђелове громаде
Не пијем Бахусе!
Твоје празно и моје празно
Туђим језиком говоре...



В.Б. опет

Ниси ми оставила много времена
Твоје речи и даље висе у ваздуху
Морали би још једном да покушамо
Не зато што је то моја жеља
Него зато што кора дрвета
У мом двориштву
Почиње опасно да се љушти...

Уцртала си ми се у срце...

Сврби ме језик...

Вечерас би било пожељно да ћутим
Нешто ме сврби језик, а то није добар знак.
Обиђи ме у широком луку, јер уједам, као морски пас.



Из једног кафеа свира нека музика.
Тужна...
Типично балканска...

Она је отишла са другим
И оставила у њему
Пакао...

Уместо да оде код психијатра Јована Марића
Он је целу ноћ пио и плакао
Отићи код психијатра у Србији је велика срамота
Зато је свака песма у мојој земљи
Искрена исповест идиота
Остављеног - зато што воли да буде остављен
Такав је менталитет
Све друго осим пораза је неуспех

Атак на идентитет.

Бити на време остављен сматра се највећим успехом
У земљи која је највише остављених људи дала

Мислим да не знаш где си се заиста родила
Мислим да не знаш с киме имаш посла мала...
Мислим да не знаш...

Стихови Радоман Кањевац



Време је...

Правио сам се да спавам. Тихо си отворила врата, изула оне смешне љубичасте ципеле, скинула мајцу и ону најкраћу сукњу на свету. Увукла си се у кревет, пољубила ме у десно раме и на ухо ми мазно шапнула: Стигла сам, време је да се пробудиш... Узео сам те за руку, окренуо се ка теби и након три секунде водили смо љубав као помахнитали. Био је врели август, Улцињ, ти, ја и море које се пенило...



Ексери...

Опаснице једна, шта си ми то урадила синоћ. Данас цео дан не могу да се саставим. Додири твоји, као ексери, забили су ми се испод коже. Али не боли ме, само сам мало уздрхтао. Цео дан ходам залеђеним улицама предграђа, са рукама у џеповима, ношен твојим пољупцима, у нади да ћу ипак негде стићи. А знам да лутам изгубљен у безнађу...



Сам сам опет код куће, а нисам ту. Мљацкам укус морског ветра, као некад у детињству укус кикиндског сладоледа. И већ мислим како ћу идуће године, тамо негде почетком јуна, почетком јула, почетком августа... Радио Јадран ми шаље Ђорђа Перузовића и Оливера Драгојевића, а палме ми шуме око ушију, а море се таласа у темену.
Неко на вратима звони. Траже ме. Шта вреди и да отворим, кад нисам ту. Ко зна где сам ја.
(Мирослав Антић)



Наша љубав...

Љубав је много лепа, говорио сам ти док си последњи пут стајала испред мојих врата. Само си бацила поглед преко рамена, подигла леву обрву и казала:
"Шта ти јадниче знаш о љубави, мислиш да си много паметан. Видимо се опет, али никад више, немој ти да ми причаш о љубави."
Знао сам да се више никад нећемо видети и да си отишла заувек. Од тада још увек тражим тебе, која ћеш разумети и просто одговорити:
"Јесте, лепа је, зато што је наша."



Утисци...

Сав сам под утисцима. Уцртала си ми се у срце, па сад куца име твоје. Чујеш?!