Мазохизам је једини закон свемира

Нисам смео...

Како да ти, после свега, у очи погледам.Како да ти кажем да је пијана ноћ донела још једну превару. Да ли да тражим опроштај, или да те коначно сместим у галерију сећања испод које пише, ово нисам смео да упропастим.



Памтим...

Стари капут виси на зиду, гардероба разбацана по поду, на столу празна флаша неке јефтине вотке,а ти и ја у соби која још мирише на ноћ развратну. У ваздуху у коме се мешају мириси мемле, дувана и алкохола енергија која очитава страст и пожуду.Дуга ноћ је за нама, шта нас чека и на коју ћемо страну. Само отвори очи и знаћу којим путем да пођем. Реци, знаш да смо вежбали и хоћу и нећу, подједнако лако клизе оба одговора низ усне медене.



Како то да...

Палим још једну цигарету и испијам ко зна који гутљај кафе, кад јој време није.Небо се отворило. Чини ми се као да и оно хоће нешто да ми каже, али се плаши да нећу ни овај пут разумети.Ти твоји чудни покрети, речи које слажеш неком невероватном метриком на ивици бесмисла и генијалности, поглед недоречен, а тако продоран и тврд, збуњују ме из дана у дан. Велика ми је збрка, не могу да се извучем из мреже коју си бацила.Снаге да је поцепам немам, стрпљења ми фали да јој струне размотавам, а овако даље не могу, док киша немилице пада...Ако ми ове ноћи небо нешто не каже,тешко да јутро дочекаћу, или да дођеш и коначно отворимо карте једно другом. Шта мислиш бејбе, да ли је то паметно?



Цитат...

Тераш ме да причам о љубави, а нисам сигуран да ће ти се овај пут моја прича допасти. Пада ми на памет да сам негде прочитао да је љубав мазохистична и готово да сам спреман да се сложим и потврдим да она у себи садржи одређени недостатак и зато се тражи допуњавање у саучеснику.Читам даље: Крици, јадиковке, те нежне узбуне, та притајена патња, узнемиреност, бежање времена, узбудљивост, хировитост, окрутност, детињарије, морално мучење у коме се мешају таштина и самољубње, част, стид, празнина мозга, разарање, потреба за обожавањем, мистицизам, понижење, губљење личности и д не набрајам више парафразирајући, нису ли све то знамења љубави, која тако јасно уцртава слику мазохизма?
Коначно песник каже - Љубав нема другу сврху,а како је она једини покретач природе, мазохизам је једини закон свемира.



Буди добар...

Гледао сам за тобом док си одлазила и покушавао да схватим шта те то тера да кренеш путем који не познајеш. Каква се то заводњивост крије у непознаници која тек у наговештајима обећава, могућ срећан крај.Да ли је то само још један доказ да је знатижеља убила мачку, или заиста постоји нека рупа у слагалици коју сам покушавао последњих неколико недеља да саставим и доведем те разбацане пузле у некакву, какву такву раван и хармонију, не бих ли коначно схватио, где смо то погрешили, отуђили се и престали да верујемо једно у друго. Окренула си се, погледала ме очима детета и стекао сам утисак рекла, потпуно сигурна у речи које изговараш - Одлазим заувек, буди добар. Насмејао сам се кисело и помислио, Боже, како ће се ово завршити...



Дешавало ми се да се пробудим у два - три сата ујутру и да не могу више да заспим. Тада бих устајао из кревета, одлазио у кухињу, сипао себи виски и пио га. С чашом у руци, дуго бих с прозора посматрао гробље у тмини и подно њега, на путу,фарове аутомобила који су туда пролазили.Ти сати који су повезивали ноћ и праскозорје, били су дуги и мрачни.Понекад сам помишљао да би ми било лакше кад бих могао да заплачем. Али, нисам знао због чега бих плакао. Нисам знао ни због кога бих плакао. Био сам превише саможив да плачем због неког другог и престар да плачем због самог себе.
Хакуми Мураками



Пусти...

Како да искористим секунде које су испред мене, а да кажем у неколико речи све оно што осећам. Могао бих да развлачим ову тему до бескраја, толико ме ваљда познајеш, зато хајде да покушам да те изненадим па да будем болно прецизан. Просто, заволео сам те мада нисам хтео, а можда ни смео, али немој то да те плаши.Само ме погледај у очи и ако у њима видиш нешто што те узнемирава, ако се због тога осећаш нелагодно, слободно иди и заборави све. Пусти да време учини своје...



Чудо најкраће траје...

Било је као нешто што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и онда се смејемо због тога.
Било је дубоко и светло и високо.
Примакло се тако близу лудила.
Чарлс Буковски



У теби сам...

Само склопим очи, кад оно ти! Питам како си, а ти ми кажеш - ето, у теби сам...