Дајмо очи водоскоцима плавим...

Хм...

Укоричена књига на столу са безброј љубавних стихова, чаша сангрије са ледом и неколико кришки поморанџе на столу, поред ногу твој жути пас, из камина се чује пуцктање ватре, док са радија свира нека лагана музика. Покушавам да мисли сложим, разазнам осећања, али никако да се средим. Твој лик ми је пред очима и осмех заводљиви. Баш ми недостајеш ти „чудо једно“ са великим „хм“...



Решење...

Питала си ме шта да радиш, да ли да се отиснеш на пучину и кренеш у неку нову недосањану пустоловину, или да наставиш даље да живиш тај мирни живот, удобност предвидиве свакодневице.
Ех, шта год да урадиш нећеш погрешити, али и обрнуто, шта год да урадиш погрешићеш и што би неко паметан рекао, проблем није у одговору, проблем је у питању...



Опрости...

Ако ћемо поштено, није ту било баш неке нарочите љубави. Делили смо само оно најбоље, док смо све лоше, упорно и дуго гурали под тепих. Затварали смо очи пред проблемима који су се гомилали. Свакога дана смањивао се маневарски простор у коме смо се, рекао бих аутистично кретали. Хајде да се после свега погледамо у очи и кажемо једно другом - "Опрости, ипак те никад нисам довољно волео"...



Драга,
Дајмо очи водоскоцима плавим
Да их бацимо високо у небо.
Ноћу,
Проклијаће звезде под трепавицама.
Али нећемо рећи ни једном огледалу
Колико смо лепи.
Држаћемо се за руке
И гледаћемо једно у друго слепи.
Бранко Миљковић



Не волиш ме више. Али, тим горе по тебе! Ја тебе волим.Није требало да се даш. Не надај се да ћеш се извући. Све си учинила да те волим, да сам ти привржен, да не могу да живим без тебе. Познали смо заједно задовољства која се не дају замислити. Ни ти се ниси одрицала свог дела. Нисам те ја на силу узео! Хтела си. Још пре шест недеља била си задовољна. Била си за мене све. Ја сам био све за тебе. Било је тренутака када више нисмо знали да ли сам ја ти, ни да ли си ти ја, и сад хоћеш да те наједном не знам више, да будеш за мене туђинка? Твоји пољубци, твој дах на мом врату, твоји узвици, све то, дакле, није истина?! Све ја то измишљам, је ли? Па добро, ја се нисам изменио. Ја сам оно што сам и био! Немаш ништа да ми пребациш. Нисам те варао са другим женама. Не због тога да бих то себи записао као заслугу. Нисам могао. Када је човек тебе спознао и најлепше су му бљутаве...
Анатол Франс (Црвен крин)



Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се тамо вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање оно што радимо данас.
Борислав Пекић (Време речи)



Новац не може купити љубав, али те ставља у добру позицију за ценкање. Секс је као снег, не знаш колико ће га бити и колико дуго ће трајати. Смеши се... Пример: Остати на истом нивоу је феномен, промене су свесне и намерне. Хистерија је израз, испољавање снаге, гнев је покренут ум у оковима своје моћи креативног плана. Примамљив, лепо изгледа, са стилом мења предигру, али како да се докаже, ако други нема исту, приближну слику, визију, и его... жудњу. Држимо се хуманизма. „Савршенством разум трни“. „Вратио сам сјај очима, осмех лицу“.Хм, ха , ха, ха,ха, ха, има смисла за хумор...
Тања Дебељачки



А сада ме пусти да скупим снагу, да саберем мисли у једну жижу, да помислим свом силином на ужас земаљског живљења, на несавршенство света, на милијарде живота што се раздиру, на звери што се међусобно кољу, на змију која лечи рану, што прежива у хладу, на вукове који раздиру јагњад, на богомољке које убијају своје мужјаке, на пчеле што умиру после убода, на бол мајки које нас рађају, на слепе мачиће што их деца бацају у реку, на ужас рибе кад се насуче на обалу, на тугу слона који умире од старости, на краткотрајну радост лептира, на варљиву лепоту цвета, на краткотрајну варку љубавног загрљаја, на ужас проливеног семена, на немоћ остарелог тигра, на трулеж зуба у устима, на милијарде мртвог лишћа што се таложи у шумама, на страх тек излеглог пилета које мајка истискује из гнезда, на паклене муке глисте која се пржи на сунцу,као на живој ватри, на бол љубавног растанка, на ужас губаваца, на страшну метаморфозу женских сиса, на ране, на бол слепаца...
Симон Чудотворац ( Енциклопедија мртвих)