Ето, предајем се...

Оковане мисли...

Два минута су била довољна да ми мисли окујеш, очи затвориш. Ето, предајем се...



Како...

Како да ти дошапнем, како да те још једном дотакнем, како да те преболим, да се ослободим тих похотних мисли кад на тебе помислим. Како да срце преварим и окренем се. Као сунцокрет ка неком новом сунцу које ми у праскозорје са хоризонта долази.



Илонка

Осећам како сам се заглавио негде између.Гледам те како у комбинезону скачеш са великог камена, док ми мушки вадимо шкољке и пецамо мањова. Једаред, е знаш, имам мачка који јако воле рибе. Илонки сам дао један кључ, тако да може да уђе. Чекај, шта сам оно хтео да кажем... Изгледа да сам се стварно заглавио...хм...Она, жена, не кажем ја, али...
Уз захвалност Шаци С.



Речи...

Синоћ сам те видео и ево цео дан ми не излазиш из главе. Чудно си се понашала, тако да још увек нисам сигуран да ли сам негде погрешио.Волео бих да знам због чега си поглед скривала, због чега твој говор тела синоћ је био тако различит од оних уобичајених покрета мачке умиљате.Да ли те то неко опасно краде од мене, или се само лош дан осликава кроз твоје погледе и покрете. Речи не рачунам одавно...



Као вода...

Време је да се крене, табани су почели опасно да ме сврбе. Пакујем се полако, спреман да још једном пођем путем којим се ређе иде. Стојиш ми упорно за леђима и мада га не видим, осећам тај твој осмех и поглед са тугом детета. Као вода носи све пред собом. Не могу више да издржим, брана је попустила, цури са свих страна и зато одлазим да се не вратим.



Моја љубав

Сва је моја љубав испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено силнија од мене -
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања.Ја те
Ни не видим где си, а све друге сате
Од тебе су моје очи засењене.
Јован Дучић



Сузе...

Признајем,храброст твоја надвисила је и највише врхове које смо заједно дотакли.Окрећемо још један круг недосањаних промисли, док напољу ври живот, потказујући све што покушавамо да учинимо. Бесмисао непоколебљиво надире. Ношени сулудом идејом да још увек има наде, водимо љубав последњи пут. Сузе свуда око нас, само се не виде.



У љубави има много бола, нереда и неправде. Али љубав је тако тајанствена ствар да и то можда само тако изгледа пред нашим површним несавршеним судом. Снага и величина љубави, коју никад довољно не познајемо, можда је толика да и то што нама изгледа као бол, некад и неправда исправља и поравнава негде, на неком вишем плану који ми не видимо.
Иво Андрић



Навика...

И коначно можда је боље овако. Сада бар обоје знамо на чему смо. Извесно да се никада нисмо довољно добро упознали, да је паганска страст била јача и победила разум. Обило нам се о главу, а осећајност коју нисмо неговали умрла је урлајући у ропцу који, заслепљени простотом, нисмо чули.Кајање овај пут не помаже и зато буди моћна, ухвати дах ветра и обгрли неку нову љубав. За мене не брини, навик'о сам ја на поразе...



Лежали смо на јастуцима, она и ја, и истраживали једно другоме лице при замаскираном светлу.Завукла је своју руку испод постељине.Тргао сам се једва приметно, када су ми њени прсти дотакли бок и када их је оставила тамо непомичне. Као кад неко жели да препадне животињу која можда жуди, а можда и не, да допусти да буде мажена.
Ден Симонс