Јаук радости, врисак немушти...

Лични одабир


Насликати портрет, ући у трбух модела, оградити се скелама, спиралом.

Између цревног мрака, до бљеска беоњаче, срицати слова у трбушном перитонеуму.

Лични одабир сопственог зачећа...

Уз захвалност В.Б.

И пази шта ћеш да обујеш...


Нисам могао да замислим да ће се наш дијалог одвијати у овом правцу, али нема везе, све је спремно. Одавно. Само, немој да заборавиш на оне црвене ципеле.

Анонимус


Свака ознака је погрешна, личи на забрану, или упозорење да иза ње не стоји означено. Нужно, обрће смисао и окреће се против означитеља. Ја се на време ограђујем, одричући им право потписивања. Пристојност је примирје, које је меланхолија. Анонимус – то је призивање светлости сигурног смртника. Призивање прамајки, тканина са меланж потком, које су шведски сто. Призвук непоновљивости, а истости.
Уз Захвалност В.Б.

Јаук...


Покушаћу да будем приземан, једнозначан, откован, презрен, све ћу учинити само да још једном осетим додир за којим васиона плаче. Јаук радости, врисак немушти...

Дивно расчлањавање...


И нема више времена, провинција Емилија. Издигнута површина се пружа у главни брод. Спољашња фасада дивно расчлањена. У сваком луку одваја се троделна, пахиљаста галерија, по којој се може ићи...Ћао Брела...
Уз захвалност В.Б.

Гаћице намерно заборави...

Загонетка...

Можеш све да одмах заборавиш, али и да учиниш да магија траје. Можеш и да се сећаш, да све претвориш у успомену. Ти просто можеш све, али једно не можеш. Не можеш да се играш самном паметнице мала. Зато, хајде да се договоримо нешто. Доћи ћу "сутра", а ти искористи време, пусти мисли да врлудају и као велика девојка - одлучи. Реши ту наметнуту загонетку.Видећеш, све ће после тога бити ок.



Добро...

Слушај, ниси ти од шећера да ми се ту размазујеш. Те твоје зелене очи не трпе сузе. Добро, ухватили су те на спавању и питаш ме шта сад. Било би лицемерно да ти било шта одговорим. Само немој ту да ми цмиздриш. Знам, најтежи је одлазак на спавање, када сама треба да угасиш светло, легнеш, покријеш се, одагнаш мисли и заспиш. Недостаје та топлина с'друге стране кревета. Ух, како познајем тај осећај кад је срце сломљено. Слушај, обуци ону црвену хаљину (гаћице намерно заборави), нашминкај се најбоље што знаш, набаци осмех заводнице и крени. Зезај се, кокетирај, пусти машти на вољу и овај пут победи...



Сети се...

Само зажмури и полети. Немој да се двоумиш. Ма знам, крила, фазони, али нема то везе, само треба да се препустиш машти, зажмуриш и буди сигурна да ћеш стићи. Сети се Петра Пана и Звончице, буди опет она мала девојчица која верује да тамо негде иза дуге, где вечно сунце сја, постоји земља у којој царује љубав. Тамо, негде иза дуге, само полети и чекам те ја...



Милер

Пустио сам да ме води по мрачној улици.Глас јој је постао храпавији, а речи су јој саме навирале на уста. Уопште се не сећам шта је говорила, а мислим да ни сама није знала шта говори. Говорила је дивље, бесомучно, против судбине која је била јача од ње. Ма ко била, није више имала имена. Била је напросто жена, измучена, изубијана, скршена, створење што немоћно удара крилима у мраку. Није се ником обраћала, а најмање мени. Није говорила ни са самом собом, па ни са Богом. Била је само брбљива рана која је нашла глас, а у мраку се чинило да се рана отвара и ствара око себе простор у којем може крварити без срама и понижења. Све време држала ме је грчевито за руку, као да жели да се увери да сам ту. Стезала ми је руку својим снажним прстима, као да ми додиром прстију жели саоппштити мисао коју њене речи више не садрже.
(Хенри Милер)



Доћи ћу сигурно...

Овај пут сломила си ми срце. Распало се у парампарчад. Покушавам да га саставим, па те молим ако је случајно код тебе остало неко парче, да ми јавиш. Само ми остави, тамо на нашем месту, неки знак. Доћи ћу по њега сигурно.



Дечачка...

Да би ми мисли биле јасније, угасио сам светло и говорим ти ово у полумраку.Не знам да ли си приметила, али лаж са којом сам покушао да те заварам, најављујући коначни опроштај била је јача од мене. Нисам успео да се контролишем. Дрхтале су ми руке, а усне док сам те последњи пут љубио непослушно су тражиле она места која нису смела. Опрости на несмотрености овом дечаку који никада неће одрасти.



ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

Чарлс Буковски

Ја чекам водопаде...

Пепељуга..

Синоћ сам ти причао причу о Пепељуги. Мало сам је искривио, а ти си се смејала, онако детиње, радосно и невино. Онда смо попили кафу, док је напољу вејао неки јануарски снег. Е, шта смо све после радили... Мало сам стидљив да бих баш све испричао. Једино знаш шта ми је криво. Кад сам отворио очи ниси била ту. Изгледа да сам опет сањао да смо заједно...



Окрећем леђа...

Питала си ме шта заправо ја тражим са тобом. Мислим да сам се прилично батргао са речима и да нисам имао спреман одговор, а веруј ми то је питање које сам одавно очекивао. Ево данима размишљам о томе и стално ми је једно на памети. Шта ја заправо тражим са собом?! Kад ћу већ једном да окренем леђа том ветропиру и почнем да се понашам нормално.



Дрхтаји...

Кад сам те први пут видео, знао сам да ће да буде нешто, само нисам знао да ће да буде баш тако компликовано. Верујући да се супротности привлаче, учинио сам тај први корак, сећаш се. Причали смо нешто сасвим обично, стварно се не сећам више, али знао сам да је прави тренутак, да је тренутак да те прекинем у пола реченице и да ти кажем : Ти ћеш бити мојa муза.
Имао сам утисак да ме ниси баш најбоље разумела, али те ноћи први пут сам осетио укус твојих усана, уживао у дрхтајима твога тела и оставио мирис у твојој розе постељини на велике жуте цветове...



Тамни вилајет...

Слика се врпољи, мрак обавештава о почетку. Усна је притиснута чудесним механизмом. Неизговореност је смрт изнутра, изговореност - извесност. Тамни Вилајет...
Уз захвалност В.Б.



Неизвесност...

Књига која се чита задржи отиске прстију читача, нечисти опип који разнородним валерским вредностима упућује на замку зналачки постављену. Неизвесност је нужна, кад судница празна осуђеника на одбрану опомиње...
Уз Захвалност В.Б.



Подморнице и понорнице...

Дуго после потопа имао сам страховиту жељу за чашом питке воде. Тантал је био мачји кашаљ.Моје су муке и жеђ свевремени, стварни. Моја несрећа свеприсутна. Чекале су ме подморнице испод, подморнице и понорнице. Људи су помрли, ја сам последњи и први. Они који ме зову, Дарвинова су деца.У мене се заљубљују светице. Ја чекам водопаде...
Уз захвалност В.Б.

И шта сад да радимо...

Око моје лепо...

И шта сад да радимо?! Лепо сам ти рекао да не почињемо, да смо нас двоје сувише различити.Да то неће на добро изаћи. На свако твоје "јесте", имам барем два "није". На свако твоје "хоћу", имам милион, е сад баш "нећу". На свако твоје, "лепо је", имам хиљаду, "како је ружно". На твоје, јао како је "занимљиво", моје је под обавезно, ма дај, ово је "досадно". И шта сад да радимо?!
Знаш шта, око моје лепо, кад смо већ голи, да радимо ми поново, оно у чему се изгледа једино слажемо, па се слажемо, па се слажемо, па се слажемо....



Ноћ

Постеља
топла,
мека.

Тишина,
Књига
и светиљка.

Понирем
у просторе
речима извајане.


Раздвајам се
од тела
и времена.

Спајам се
с нестварним
и обамирем.

Сенка
гаси светиљку
и води ме у сан.

Надица Јанић



Преварен...

Како си ме зезнула! Свака твоја написана реч заривала се право у моје уморно срце. Губио сам дах, тело је дрхтало, а разум нестајао. Храбрила си сваку моју скривену мисао, погађала оне струне најтање. Негде у потаји осећао сам како лудим, али назад нисам могао. Док су напољу дували неки северни ветрови и најављивали невреме, у мрачној соби, опседнут, осећао сам како растем.

Био је довољан још само миг, да срушим све, огорчим сваку доброту, уништим сваку добронамерност, искреност попљујем, увредим сваког и полетим из виртуалног у прави загрљај моје измишљене принцезе. Оставио сам све и кренуо на пут. Спаковао сам цео предходни живот у малу, позајмљену путну торбу и пошао у сусрет непознатом.

Стигао сам у велики град опчињен. Бацио сам ти се чедно, попут детета, у загрљај, наивно верујући да ће вечно трајати...

Поново, потпуно сам, лутам каљавим улицама.. Поглед од људи које познајем скривам и размишљам - како си ме зезнула!




Џони

Руке су ми биле слани песак,сањао сам те
руке су ми биле на олтару много година
зароњене стене плачу
Светлост почиње тихим мењањем мојих побуда
као и јуче
иза завесе
можда на мом лицу нађеш трагове сећања
можда не разумеш
али волим те.

Џони Штулић



В.Б.

Туђе руке наднесене, Микеланђелове громаде
Не пијем Бахусе!
Твоје празно и моје празно
Туђим језиком говоре...



В.Б. опет

Ниси ми оставила много времена
Твоје речи и даље висе у ваздуху
Морали би још једном да покушамо
Не зато што је то моја жеља
Него зато што кора дрвета
У мом двориштву
Почиње опасно да се љушти...

Уцртала си ми се у срце...

Сврби ме језик...

Вечерас би било пожељно да ћутим
Нешто ме сврби језик, а то није добар знак.
Обиђи ме у широком луку, јер уједам, као морски пас.



Из једног кафеа свира нека музика.
Тужна...
Типично балканска...

Она је отишла са другим
И оставила у њему
Пакао...

Уместо да оде код психијатра Јована Марића
Он је целу ноћ пио и плакао
Отићи код психијатра у Србији је велика срамота
Зато је свака песма у мојој земљи
Искрена исповест идиота
Остављеног - зато што воли да буде остављен
Такав је менталитет
Све друго осим пораза је неуспех

Атак на идентитет.

Бити на време остављен сматра се највећим успехом
У земљи која је највише остављених људи дала

Мислим да не знаш где си се заиста родила
Мислим да не знаш с киме имаш посла мала...
Мислим да не знаш...

Стихови Радоман Кањевац



Време је...

Правио сам се да спавам. Тихо си отворила врата, изула оне смешне љубичасте ципеле, скинула мајцу и ону најкраћу сукњу на свету. Увукла си се у кревет, пољубила ме у десно раме и на ухо ми мазно шапнула: Стигла сам, време је да се пробудиш... Узео сам те за руку, окренуо се ка теби и након три секунде водили смо љубав као помахнитали. Био је врели август, Улцињ, ти, ја и море које се пенило...



Ексери...

Опаснице једна, шта си ми то урадила синоћ. Данас цео дан не могу да се саставим. Додири твоји, као ексери, забили су ми се испод коже. Али не боли ме, само сам мало уздрхтао. Цео дан ходам залеђеним улицама предграђа, са рукама у џеповима, ношен твојим пољупцима, у нади да ћу ипак негде стићи. А знам да лутам изгубљен у безнађу...



Сам сам опет код куће, а нисам ту. Мљацкам укус морског ветра, као некад у детињству укус кикиндског сладоледа. И већ мислим како ћу идуће године, тамо негде почетком јуна, почетком јула, почетком августа... Радио Јадран ми шаље Ђорђа Перузовића и Оливера Драгојевића, а палме ми шуме око ушију, а море се таласа у темену.
Неко на вратима звони. Траже ме. Шта вреди и да отворим, кад нисам ту. Ко зна где сам ја.
(Мирослав Антић)



Наша љубав...

Љубав је много лепа, говорио сам ти док си последњи пут стајала испред мојих врата. Само си бацила поглед преко рамена, подигла леву обрву и казала:
"Шта ти јадниче знаш о љубави, мислиш да си много паметан. Видимо се опет, али никад више, немој ти да ми причаш о љубави."
Знао сам да се више никад нећемо видети и да си отишла заувек. Од тада још увек тражим тебе, која ћеш разумети и просто одговорити:
"Јесте, лепа је, зато што је наша."



Утисци...

Сав сам под утисцима. Уцртала си ми се у срце, па сад куца име твоје. Чујеш?!

На смрт сам рањен...

Давање...

Још једном не тражим ништа. Само хоћу да дам и зато препусти се, нека те носе осећаји, али не суди прерано. Не дозволи да неколико капи кише покваре дан.



Да ли си ти нормалан...

Рекла си ми да лоше спаваш. Да ти у снове долазе разне караконџуле, але и немани.Зато ноћас у ситне сате, када заспи град, облачим специјално одело за урањање у туђе снове. Има да их разбијем, да ме упамте за сва времена. Не сме нико да ми те дира.Гледаћу да будем нежан и да ти не покварим сан, а ако случајно осетиш додире на боковима, не брини, то су само она два прста о којима сам ти причао, док си се ти смејуљила и онако девојачки, заводљиво говорила - Да ли си ти нормалан...Веруј ми, не могу да их обуздам,много су самостални.



Странкиња са плавим ајс...

Вечерас, под окриљем мрака, крећем у деликатну акцију. Скинућу ти све звезде са неба, прескочићу седам мора, направићу најлепшу огрлицу од бисера, попећу се на највише врхове да дохватим оно што нико није,ходаћу на рукама док ме ноге носе, главом ћу развити све зидове, направићу највећи букет на свету, лагаћу најискреније што умем, само да би добио тај, један чаробни пољубац, дрске плаве девојке, странкиње са плавим eyes. Да ли знадеш да те волим странкињо са плавим eyes.



Камено срце...

Молим те, објасни ми зашто ме тераш да правим будалу од себе. Због чега покушавам да слажем риме у самоћи,размишљам шта ћу ти рећи кад се као случајно сретнемо, радим склекове и дижем тегове к'о ненормалан, купујем неке гелове за косу и креме за кожу, па се мажем док ми све не утрне, зашто вежбам осмех на огледалу,нешто се мрштим у друштву, као ја сам неки мангуп. Није фер, мајке ми. Имаш срце од камена и тачно ћу отићи да кажем твојој мами, па нек буде шта буде. Крајње је време да се дозовем памети. Не може то тако, иначе ћу полудети. Јебо те, скроз сам се изнервир'о.



Заувек...

Анђеле мој, пре него што одем и спусти се завеса, још само ово да ти кажем. Онај досадни Купидон, све ми је срце избушио оним аморовим стрелама. Под хитно мораш нешто да учиниш, иначе искрвавићу скроз.На смрт сам рањен, а ти се понашаш као да те то не интересује.Анђеле мој, ако нешто не учиниш, даш ми неки знак, што би рекао Миљковић, још мало и заћутаћу. Додао бих ако смем - заувек.



Ко теле заљубљен...

Камен би се отопио у твојим очима, ружа убрана би процветала у твојим рукама, ветар би се замрсио и изгубио у твојим густим праменовима косе, на грудима твојим сам ђаво би се претворио у умиљато маче.Е тако стоје ствари, а ти се нешто коробецаш и зановеташ. Па видиш да те волим, да сам се к'о теле заљубио.

Скривен иза облака...

Звук истока...


Црвени цветови макова и непрегледно поље испред нас. Звук истока и трептаји у тами. Покушај да опишеш у неколико речи шта осећаш и видећеш да је то немогуће. Вапаји опроста су надвисили сваку помисао да разум овај пут може да победи. Још једном у очају лудујемо. Само те молим буди храбра и победићемо сугурно...

Храброст...

Еј, 'ајде сад озбиљно.Буди мало неозбиљна, буди она весела девојчица која се не стиди да голим стопалима загази у врелу августовску прашину, да кришом у мраку сатима се љуби и милује испод старе крушке покојног деда Јована, да смело каже не, кад обично сви само климну главом, буди мало ти. Пусти нека други лутају и несигурно траже своје нове бродоломе и маштају о ономе за чега никада нису имали довољно храбрости...

Кике...

Имала си најлепше кике које сам до тада видео. Твоје велике кестењасте, безобразне очи сијале су попут лампиона и чинило ми се да сијају само за мене. Кике си, како видим скратила, јер то је кажу данас у моди.Могу то да прихватим, али реци ми шта се десило са сјајем који је твоје очи чинио тако магичним, а поглед лудо заводљивим? Да ли је могуће да је неки мангуп, битанга, незахвалник заувек угасио то светло и да је страст два најлепша лампиона која памтим , тек успомена на девојку која је имала цео свет под ногама...

Како поднети победу...

Да ли ова чежња са којом се сваког јутра будим носи у себи и нешто друго, осим кајања. Толико пропуштених шанси да поправимо, да не дозволимо да ствари оду предалеко. Праштам све, али како да преварим срце, како да њему објасним да могло је боље и да је све ово само један велики неспоразум и да све још увек није изгубљено, да речи којима, попут највећих војсковођа, разараш сваку моју мисао, нису дубоко промишњене и изговорене да још једном прикрију истину, заварају. Не плашим се пораза, плашим се нечег другог бејби. Како ћу поднети победу, јер игра у коју ме упорно, као мачка миша увлачиш, има на крају и свог победника и пораженог.

Скривен иза облака...

Твој осмех ме поново разоружава и сваки пут изнова буди дечака уснулог, скривеног негде

дубоко у грудима. Пружи руке, подигни главу и погледај у небо. Тамо негде, скривен иза облака чекам те...

Срце устрептало...

Капут боје цимета...

Срце устрептало, хоће из груди да искочи. Гледам како облачиш стари капут боје цимета и знам да одлазиш заувек. Пут те дозива тамо где никад ходила ниси, где цветови не миришу и где су урлици јачи од шапата. Кајање због ћутања долази на крају, али како рећи било шта кад помоћи нема ниоткуд. Све се против нас уротило, а ноћ ова краја нема...



Снове не дирај...

У снове ми долазиш непозвана. Сваки пут са осмехом виле чаробнице која тајну зна. Вешто покушавам да не мислим о теби, јер знам да назад не могу, да одавно у слепој улици станује љубав наша. Зато, крила соколице рашири и полети. Све своје са собом понеси, али снове сањару не дирај...



Зашто...

Корачали смо те вечери дуж празних улица, земљу не додирујући. Упорно си понављала питање - зашто... Спуштене главе проналазио сам милион изговора, али одговора није било. Светлости ниоткуд, а све што сам желео тог тренутка било је, да те осветлим и очарам речима које никако са усана нису силазиле. Питао сам те - да ли чујеш снег како пада, да ли лаж може утеху да пружи, ко маштом побеђује немилост? Милион питања, спуштене главе, поставио сам ти док смо корачали те вечери дуж празних улица земљу не додирујући. Твоје једно, усамљено - зашто, било је јаче од свега, јер снагом искрене љубави је ношено..



Горка кафа...

А шта мислиш да окренем нови лист, да кажем све што знам, да одам ту немилу тајну коју скривамо и глумимо да све је и даље ок? Да престанем да се заборављам, да уместо ми почнем да говорим ја и да све твоје лажи разоткријем. Да ли би могла да се сачуваш и наставиш даље да осмехом сузе скриваш, лажима истину убијаш. Свега ту има, зато опрезна буди и донеси ту кафу ма како горка била...



Fragile...

Знаш, младост ме твоја завела. Ухватила ме у мрежу из које не умем да изађем. Буди пажљива како рукујеш мојим срцем. На њему и даље, после свих ових година, уклесано стоји "Fragile - Handle with care".



Бег

Страх ми једе дах, тера у бег, а крати корак. Са зебњом за вратом падам и устајем, ничем се не надам, не умем да трајем. Без даха, корака све краћег, суочавам се, уплашен са крајем... (Уз захвалност Тодори Шкоро)

Симонов...

Још једном осванух. Полако устајем из топле постеље. Нежно се мешкољиш са десне стране, старог кревета који си добила, сећам се, на поклон од баба Јелене, када си скупила храбрости да ствари узмеш у своје руке. Док палим прву цигарету, гледам како уснула лепотица моја, у сну се осмехује. Голом ногом, око себе обмотаваш јорган љубавним нитима ткан. Пољубац у тетовираног лептира на листу, додир кажипрста на "оно место" и ето разлога да живот добије нови смисао и што би песник замишљени рекао:

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.....

Душа моја циганска

Вила...

Ове ноћи одбројавам суморне сате, чемером зиме ношене. Знам, тамо далеко исто чиниш, чекајући још једно јутро, свитање новог дана од кога безразложно тако много очекујемо...



Покајање...

Шапнућу још једном тихо,стих оног пијаног песника на твоје мало умиљато уво, које сам толико пута грицнуо док смо у дугим ноћима загрљени лежали уз радио који је свирао неке лагане љубавне баладе. Ти ћеш већ знати да је то очајнички врисак покајника. Тражим те још увек у мраку, али те не проналазим.Неспокој долази и као усуд заузима твоје место на јастуку.



Завеслај...

Гледамо се већ дуго и видим како се у твојим плавим очима сваки пут подигну таласи у мору љубави коју носиш скривајући је чедно, и загонетно ни сама не знајући зашто то чиниш. Да пливам давно сам научио. Ипак, плаше ме ти таласи, бејбе, превише тајни скривено је, шта ако потонем, а таласи се разбију о стене хиљадугодишње...



Скривен...

Душа моја циганска, чергарска тражи пут, покрет. Болиш ме љубави, јер бол је твоје друго име. Никако да се навикнем и зато полазим док ноге оловне не слушају разум. Сакриј ме у своје срце и луду једну спаси од немилости усамљености.



Душко Т.

Воз Нови Сад – Сплит. Жељко и ја смо још једном били слепи путници. Ушла си у Карловцу, питала да ли је слободно и закорачила у наш купе. Твоји румени, сељачки образи одавали су те. Хуља превејана, олош у црвеним панталонама, старим апостолкама и атлет мајци на којој је писало „Ноћас сам овде само због тебе“ још једном је заиграо на сигурну карту. Погашена су светла, Жељко је изашао да се протегне, а из поганих уста развратника проговорио је песник:
Гледам те дуго и видим да те знам, твој лик ме негде у детињство носи.
Ти си неко из мог живота, ал'не могу да се сетим ко си.
Гледам те дуго и видим, сад си жена,
Цвеће које познајем по роси.
Ти си неко из мог живота ал'немогу да се сетим ко си...

Јесен душо, непрестана јесен...

Озбиљно...

Некад сам мислио да је љубав просто ту, нешто што нас окружује и да је довољно само хтети волети. Да покажеш, будеш искрен и да ће она бити узвраћена. Како старим све сам сигурнији да када успеш да поделиш љубав са неким до кога ти је стало, са неким, са ким када си, осећаш спокој и благост постојања, заправо, привилегија је одабраних. Дуго сам те тражио, малена, немој да се зезаш са озбиљним стварима...



Одлазак...

Овај мој намештени осмех, који само ретки препознају као имитацију, овде је само због тебе. У њему нема искрености, јер твој одлазак је однео и део мене. У том коферу је и тај осмех радости, кога се сада, кад те више нема, само радо сећам...



Јесен непрестана...

Ухватила си ми поглед и заледила. Гледам ја, али није то више она шарена слика љубави. Јесен душо, непрестана јесен, а киша немилице пада...



Без речи...

Кад смо се последњи пут видели, ниси ништа говорила. Само си гледала и гледала... У моје очи које су тражиле излаз из твог дрског погледа који више нису препознавале. Вечна тајна остаће - шта ти је то требало и зашто је било потребно да тако разговарамо, а без речи смо се испричали, чини ми се заувек...



30. октобар...

Ех, шта све може једна кап јесење кише. Море их се те ноћи спустило са неба, али ето, упамтих ту једну, што ти скинух са врелог образа док смо једно другом, у хаустору твоје зграде, даривали пољупце и миловали се, као да је први и последњи пут. Датум памтим, а знам сетићеш се и ти :) 30.октобар...Те године ушли смо у нови Миленијум...



Пресеци...

Много смо се упетљали, а да ли смо требали?! Чини ми да је касно за питања, ситуација тражи одговоре. Пресеци, умеш ти то...



Не кради ми међувреме,
ако већ не осећаш своје.
Постаћу хладан и променићу се,
али кад тад ћу експлодирати.
Ко ће да скупља парчиће? Ти?
Па ти не можеш да ме скупиш ни састављеног.
Никола Врањковић (Block Out)