Сврби ме језик...
Вечерас би било пожељно да ћутим
Нешто ме сврби језик, а то није добар знак.
Обиђи ме у широком луку, јер уједам, као морски пас.
Из једног кафеа свира нека музика.
Тужна...
Типично балканска...
Она је отишла са другим
И оставила у њему
Пакао...
Уместо да оде код психијатра Јована Марића
Он је целу ноћ пио и плакао
Отићи код психијатра у Србији је велика срамота
Зато је свака песма у мојој земљи
Искрена исповест идиота
Остављеног - зато што воли да буде остављен
Такав је менталитет
Све друго осим пораза је неуспех
Атак на идентитет.
Бити на време остављен сматра се највећим успехом
У земљи која је највише остављених људи дала
Мислим да не знаш где си се заиста родила
Мислим да не знаш с киме имаш посла мала...
Мислим да не знаш...
Стихови Радоман Кањевац
Време је...
Правио сам се да спавам. Тихо си отворила врата, изула оне смешне љубичасте ципеле, скинула мајцу и ону најкраћу сукњу на свету. Увукла си се у кревет, пољубила ме у десно раме и на ухо ми мазно шапнула: Стигла сам, време је да се пробудиш... Узео сам те за руку, окренуо се ка теби и након три секунде водили смо љубав као помахнитали. Био је врели август, Улцињ, ти, ја и море које се пенило...
Ексери...
Опаснице једна, шта си ми то урадила синоћ. Данас цео дан не могу да се саставим. Додири твоји, као ексери, забили су ми се испод коже. Али не боли ме, само сам мало уздрхтао. Цео дан ходам залеђеним улицама предграђа, са рукама у џеповима, ношен твојим пољупцима, у нади да ћу ипак негде стићи. А знам да лутам изгубљен у безнађу...
Сам сам опет код куће, а нисам ту. Мљацкам укус морског ветра, као некад у детињству укус кикиндског сладоледа. И већ мислим како ћу идуће године, тамо негде почетком јуна, почетком јула, почетком августа... Радио Јадран ми шаље Ђорђа Перузовића и Оливера Драгојевића, а палме ми шуме око ушију, а море се таласа у темену.
Неко на вратима звони. Траже ме. Шта вреди и да отворим, кад нисам ту. Ко зна где сам ја.
(Мирослав Антић)
Наша љубав...
Љубав је много лепа, говорио сам ти док си последњи пут стајала испред мојих врата. Само си бацила поглед преко рамена, подигла леву обрву и казала:
"Шта ти јадниче знаш о љубави, мислиш да си много паметан. Видимо се опет, али никад више, немој ти да ми причаш о љубави."
Знао сам да се више никад нећемо видети и да си отишла заувек. Од тада још увек тражим тебе, која ћеш разумети и просто одговорити:
"Јесте, лепа је, зато што је наша."
Утисци...
Сав сам под утисцима. Уцртала си ми се у срце, па сад куца име твоје. Чујеш?!
четвртак, 20. јануар 2011.
понедељак, 17. јануар 2011.
На смрт сам рањен...
Давање...
Још једном не тражим ништа. Само хоћу да дам и зато препусти се, нека те носе осећаји, али не суди прерано. Не дозволи да неколико капи кише покваре дан.
Да ли си ти нормалан...
Рекла си ми да лоше спаваш. Да ти у снове долазе разне караконџуле, але и немани.Зато ноћас у ситне сате, када заспи град, облачим специјално одело за урањање у туђе снове. Има да их разбијем, да ме упамте за сва времена. Не сме нико да ми те дира.Гледаћу да будем нежан и да ти не покварим сан, а ако случајно осетиш додире на боковима, не брини, то су само она два прста о којима сам ти причао, док си се ти смејуљила и онако девојачки, заводљиво говорила - Да ли си ти нормалан...Веруј ми, не могу да их обуздам,много су самостални.
Странкиња са плавим ајс...
Вечерас, под окриљем мрака, крећем у деликатну акцију. Скинућу ти све звезде са неба, прескочићу седам мора, направићу најлепшу огрлицу од бисера, попећу се на највише врхове да дохватим оно што нико није,ходаћу на рукама док ме ноге носе, главом ћу развити све зидове, направићу највећи букет на свету, лагаћу најискреније што умем, само да би добио тај, један чаробни пољубац, дрске плаве девојке, странкиње са плавим eyes. Да ли знадеш да те волим странкињо са плавим eyes.
Камено срце...
Молим те, објасни ми зашто ме тераш да правим будалу од себе. Због чега покушавам да слажем риме у самоћи,размишљам шта ћу ти рећи кад се као случајно сретнемо, радим склекове и дижем тегове к'о ненормалан, купујем неке гелове за косу и креме за кожу, па се мажем док ми све не утрне, зашто вежбам осмех на огледалу,нешто се мрштим у друштву, као ја сам неки мангуп. Није фер, мајке ми. Имаш срце од камена и тачно ћу отићи да кажем твојој мами, па нек буде шта буде. Крајње је време да се дозовем памети. Не може то тако, иначе ћу полудети. Јебо те, скроз сам се изнервир'о.
Заувек...
Анђеле мој, пре него што одем и спусти се завеса, још само ово да ти кажем. Онај досадни Купидон, све ми је срце избушио оним аморовим стрелама. Под хитно мораш нешто да учиниш, иначе искрвавићу скроз.На смрт сам рањен, а ти се понашаш као да те то не интересује.Анђеле мој, ако нешто не учиниш, даш ми неки знак, што би рекао Миљковић, још мало и заћутаћу. Додао бих ако смем - заувек.
Ко теле заљубљен...
Камен би се отопио у твојим очима, ружа убрана би процветала у твојим рукама, ветар би се замрсио и изгубио у твојим густим праменовима косе, на грудима твојим сам ђаво би се претворио у умиљато маче.Е тако стоје ствари, а ти се нешто коробецаш и зановеташ. Па видиш да те волим, да сам се к'о теле заљубио.
Још једном не тражим ништа. Само хоћу да дам и зато препусти се, нека те носе осећаји, али не суди прерано. Не дозволи да неколико капи кише покваре дан.
Да ли си ти нормалан...
Рекла си ми да лоше спаваш. Да ти у снове долазе разне караконџуле, але и немани.Зато ноћас у ситне сате, када заспи град, облачим специјално одело за урањање у туђе снове. Има да их разбијем, да ме упамте за сва времена. Не сме нико да ми те дира.Гледаћу да будем нежан и да ти не покварим сан, а ако случајно осетиш додире на боковима, не брини, то су само она два прста о којима сам ти причао, док си се ти смејуљила и онако девојачки, заводљиво говорила - Да ли си ти нормалан...Веруј ми, не могу да их обуздам,много су самостални.
Странкиња са плавим ајс...
Вечерас, под окриљем мрака, крећем у деликатну акцију. Скинућу ти све звезде са неба, прескочићу седам мора, направићу најлепшу огрлицу од бисера, попећу се на највише врхове да дохватим оно што нико није,ходаћу на рукама док ме ноге носе, главом ћу развити све зидове, направићу највећи букет на свету, лагаћу најискреније што умем, само да би добио тај, један чаробни пољубац, дрске плаве девојке, странкиње са плавим eyes. Да ли знадеш да те волим странкињо са плавим eyes.
Камено срце...
Молим те, објасни ми зашто ме тераш да правим будалу од себе. Због чега покушавам да слажем риме у самоћи,размишљам шта ћу ти рећи кад се као случајно сретнемо, радим склекове и дижем тегове к'о ненормалан, купујем неке гелове за косу и креме за кожу, па се мажем док ми све не утрне, зашто вежбам осмех на огледалу,нешто се мрштим у друштву, као ја сам неки мангуп. Није фер, мајке ми. Имаш срце од камена и тачно ћу отићи да кажем твојој мами, па нек буде шта буде. Крајње је време да се дозовем памети. Не може то тако, иначе ћу полудети. Јебо те, скроз сам се изнервир'о.
Заувек...
Анђеле мој, пре него што одем и спусти се завеса, још само ово да ти кажем. Онај досадни Купидон, све ми је срце избушио оним аморовим стрелама. Под хитно мораш нешто да учиниш, иначе искрвавићу скроз.На смрт сам рањен, а ти се понашаш као да те то не интересује.Анђеле мој, ако нешто не учиниш, даш ми неки знак, што би рекао Миљковић, још мало и заћутаћу. Додао бих ако смем - заувек.
Ко теле заљубљен...
Камен би се отопио у твојим очима, ружа убрана би процветала у твојим рукама, ветар би се замрсио и изгубио у твојим густим праменовима косе, на грудима твојим сам ђаво би се претворио у умиљато маче.Е тако стоје ствари, а ти се нешто коробецаш и зановеташ. Па видиш да те волим, да сам се к'о теле заљубио.
уторак, 11. јануар 2011.
Скривен иза облака...
Звук истока...
Црвени цветови макова и непрегледно поље испред нас. Звук истока и трептаји у тами. Покушај да опишеш у неколико речи шта осећаш и видећеш да је то немогуће. Вапаји опроста су надвисили сваку помисао да разум овај пут може да победи. Још једном у очају лудујемо. Само те молим буди храбра и победићемо сугурно...
Црвени цветови макова и непрегледно поље испред нас. Звук истока и трептаји у тами. Покушај да опишеш у неколико речи шта осећаш и видећеш да је то немогуће. Вапаји опроста су надвисили сваку помисао да разум овај пут може да победи. Још једном у очају лудујемо. Само те молим буди храбра и победићемо сугурно...
Храброст...
Еј, 'ајде сад озбиљно.Буди мало неозбиљна, буди она весела девојчица која се не стиди да голим стопалима загази у врелу августовску прашину, да кришом у мраку сатима се љуби и милује испод старе крушке покојног деда Јована, да смело каже не, кад обично сви само климну главом, буди мало ти. Пусти нека други лутају и несигурно траже своје нове бродоломе и маштају о ономе за чега никада нису имали довољно храбрости...
Кике...
Имала си најлепше кике које сам до тада видео. Твоје велике кестењасте, безобразне очи сијале су попут лампиона и чинило ми се да сијају само за мене. Кике си, како видим скратила, јер то је кажу данас у моди.Могу то да прихватим, али реци ми шта се десило са сјајем који је твоје очи чинио тако магичним, а поглед лудо заводљивим? Да ли је могуће да је неки мангуп, битанга, незахвалник заувек угасио то светло и да је страст два најлепша лампиона која памтим , тек успомена на девојку која је имала цео свет под ногама...
Како поднети победу...
Да ли ова чежња са којом се сваког јутра будим носи у себи и нешто друго, осим кајања. Толико пропуштених шанси да поправимо, да не дозволимо да ствари оду предалеко. Праштам све, али како да преварим срце, како да њему објасним да могло је боље и да је све ово само један велики неспоразум и да све још увек није изгубљено, да речи којима, попут највећих војсковођа, разараш сваку моју мисао, нису дубоко промишњене и изговорене да још једном прикрију истину, заварају. Не плашим се пораза, плашим се нечег другог бејби. Како ћу поднети победу, јер игра у коју ме упорно, као мачка миша увлачиш, има на крају и свог победника и пораженог.
Скривен иза облака...
Твој осмех ме поново разоружава и сваки пут изнова буди дечака уснулог, скривеног негде
дубоко у грудима. Пружи руке, подигни главу и погледај у небо. Тамо негде, скривен иза облака чекам те...
субота, 25. децембар 2010.
Срце устрептало...
Капут боје цимета...
Срце устрептало, хоће из груди да искочи. Гледам како облачиш стари капут боје цимета и знам да одлазиш заувек. Пут те дозива тамо где никад ходила ниси, где цветови не миришу и где су урлици јачи од шапата. Кајање због ћутања долази на крају, али како рећи било шта кад помоћи нема ниоткуд. Све се против нас уротило, а ноћ ова краја нема...
Снове не дирај...
У снове ми долазиш непозвана. Сваки пут са осмехом виле чаробнице која тајну зна. Вешто покушавам да не мислим о теби, јер знам да назад не могу, да одавно у слепој улици станује љубав наша. Зато, крила соколице рашири и полети. Све своје са собом понеси, али снове сањару не дирај...
Зашто...
Корачали смо те вечери дуж празних улица, земљу не додирујући. Упорно си понављала питање - зашто... Спуштене главе проналазио сам милион изговора, али одговора није било. Светлости ниоткуд, а све што сам желео тог тренутка било је, да те осветлим и очарам речима које никако са усана нису силазиле. Питао сам те - да ли чујеш снег како пада, да ли лаж може утеху да пружи, ко маштом побеђује немилост? Милион питања, спуштене главе, поставио сам ти док смо корачали те вечери дуж празних улица земљу не додирујући. Твоје једно, усамљено - зашто, било је јаче од свега, јер снагом искрене љубави је ношено..
Горка кафа...
А шта мислиш да окренем нови лист, да кажем све што знам, да одам ту немилу тајну коју скривамо и глумимо да све је и даље ок? Да престанем да се заборављам, да уместо ми почнем да говорим ја и да све твоје лажи разоткријем. Да ли би могла да се сачуваш и наставиш даље да осмехом сузе скриваш, лажима истину убијаш. Свега ту има, зато опрезна буди и донеси ту кафу ма како горка била...
Fragile...
Знаш, младост ме твоја завела. Ухватила ме у мрежу из које не умем да изађем. Буди пажљива како рукујеш мојим срцем. На њему и даље, после свих ових година, уклесано стоји "Fragile - Handle with care".
Бег
Срце устрептало, хоће из груди да искочи. Гледам како облачиш стари капут боје цимета и знам да одлазиш заувек. Пут те дозива тамо где никад ходила ниси, где цветови не миришу и где су урлици јачи од шапата. Кајање због ћутања долази на крају, али како рећи било шта кад помоћи нема ниоткуд. Све се против нас уротило, а ноћ ова краја нема...
Снове не дирај...
У снове ми долазиш непозвана. Сваки пут са осмехом виле чаробнице која тајну зна. Вешто покушавам да не мислим о теби, јер знам да назад не могу, да одавно у слепој улици станује љубав наша. Зато, крила соколице рашири и полети. Све своје са собом понеси, али снове сањару не дирај...
Зашто...
Корачали смо те вечери дуж празних улица, земљу не додирујући. Упорно си понављала питање - зашто... Спуштене главе проналазио сам милион изговора, али одговора није било. Светлости ниоткуд, а све што сам желео тог тренутка било је, да те осветлим и очарам речима које никако са усана нису силазиле. Питао сам те - да ли чујеш снег како пада, да ли лаж може утеху да пружи, ко маштом побеђује немилост? Милион питања, спуштене главе, поставио сам ти док смо корачали те вечери дуж празних улица земљу не додирујући. Твоје једно, усамљено - зашто, било је јаче од свега, јер снагом искрене љубави је ношено..
Горка кафа...
А шта мислиш да окренем нови лист, да кажем све што знам, да одам ту немилу тајну коју скривамо и глумимо да све је и даље ок? Да престанем да се заборављам, да уместо ми почнем да говорим ја и да све твоје лажи разоткријем. Да ли би могла да се сачуваш и наставиш даље да осмехом сузе скриваш, лажима истину убијаш. Свега ту има, зато опрезна буди и донеси ту кафу ма како горка била...
Fragile...
Знаш, младост ме твоја завела. Ухватила ме у мрежу из које не умем да изађем. Буди пажљива како рукујеш мојим срцем. На њему и даље, после свих ових година, уклесано стоји "Fragile - Handle with care".
Бег
Страх ми једе дах, тера у бег, а крати корак. Са зебњом за вратом падам и устајем, ничем се не надам, не умем да трајем. Без даха, корака све краћег, суочавам се, уплашен са крајем... (Уз захвалност Тодори Шкоро)
Симонов...
Још једном осванух. Полако устајем из топле постеље. Нежно се мешкољиш са десне стране, старог кревета који си добила, сећам се, на поклон од баба Јелене, када си скупила храбрости да ствари узмеш у своје руке. Док палим прву цигарету, гледам како уснула лепотица моја, у сну се осмехује. Голом ногом, око себе обмотаваш јорган љубавним нитима ткан. Пољубац у тетовираног лептира на листу, додир кажипрста на "оно место" и ето разлога да живот добије нови смисао и што би песник замишљени рекао:
Симонов...
Још једном осванух. Полако устајем из топле постеље. Нежно се мешкољиш са десне стране, старог кревета који си добила, сећам се, на поклон од баба Јелене, када си скупила храбрости да ствари узмеш у своје руке. Док палим прву цигарету, гледам како уснула лепотица моја, у сну се осмехује. Голом ногом, око себе обмотаваш јорган љубавним нитима ткан. Пољубац у тетовираног лептира на листу, додир кажипрста на "оно место" и ето разлога да живот добије нови смисао и што би песник замишљени рекао:
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.....
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.....
уторак, 21. децембар 2010.
Душа моја циганска
Вила...
Ове ноћи одбројавам суморне сате, чемером зиме ношене. Знам, тамо далеко исто чиниш, чекајући још једно јутро, свитање новог дана од кога безразложно тако много очекујемо...
Покајање...
Шапнућу још једном тихо,стих оног пијаног песника на твоје мало умиљато уво, које сам толико пута грицнуо док смо у дугим ноћима загрљени лежали уз радио који је свирао неке лагане љубавне баладе. Ти ћеш већ знати да је то очајнички врисак покајника. Тражим те још увек у мраку, али те не проналазим.Неспокој долази и као усуд заузима твоје место на јастуку.
Завеслај...
Гледамо се већ дуго и видим како се у твојим плавим очима сваки пут подигну таласи у мору љубави коју носиш скривајући је чедно, и загонетно ни сама не знајући зашто то чиниш. Да пливам давно сам научио. Ипак, плаше ме ти таласи, бејбе, превише тајни скривено је, шта ако потонем, а таласи се разбију о стене хиљадугодишње...
Скривен...
Душа моја циганска, чергарска тражи пут, покрет. Болиш ме љубави, јер бол је твоје друго име. Никако да се навикнем и зато полазим док ноге оловне не слушају разум. Сакриј ме у своје срце и луду једну спаси од немилости усамљености.
Душко Т.
Воз Нови Сад – Сплит. Жељко и ја смо још једном били слепи путници. Ушла си у Карловцу, питала да ли је слободно и закорачила у наш купе. Твоји румени, сељачки образи одавали су те. Хуља превејана, олош у црвеним панталонама, старим апостолкама и атлет мајци на којој је писало „Ноћас сам овде само због тебе“ још једном је заиграо на сигурну карту. Погашена су светла, Жељко је изашао да се протегне, а из поганих уста развратника проговорио је песник:
Гледам те дуго и видим да те знам, твој лик ме негде у детињство носи.
Ти си неко из мог живота, ал'не могу да се сетим ко си.
Гледам те дуго и видим, сад си жена,
Цвеће које познајем по роси.
Ти си неко из мог живота ал'немогу да се сетим ко си...
Ове ноћи одбројавам суморне сате, чемером зиме ношене. Знам, тамо далеко исто чиниш, чекајући још једно јутро, свитање новог дана од кога безразложно тако много очекујемо...
Покајање...
Шапнућу још једном тихо,стих оног пијаног песника на твоје мало умиљато уво, које сам толико пута грицнуо док смо у дугим ноћима загрљени лежали уз радио који је свирао неке лагане љубавне баладе. Ти ћеш већ знати да је то очајнички врисак покајника. Тражим те још увек у мраку, али те не проналазим.Неспокој долази и као усуд заузима твоје место на јастуку.
Завеслај...
Гледамо се већ дуго и видим како се у твојим плавим очима сваки пут подигну таласи у мору љубави коју носиш скривајући је чедно, и загонетно ни сама не знајући зашто то чиниш. Да пливам давно сам научио. Ипак, плаше ме ти таласи, бејбе, превише тајни скривено је, шта ако потонем, а таласи се разбију о стене хиљадугодишње...
Скривен...
Душа моја циганска, чергарска тражи пут, покрет. Болиш ме љубави, јер бол је твоје друго име. Никако да се навикнем и зато полазим док ноге оловне не слушају разум. Сакриј ме у своје срце и луду једну спаси од немилости усамљености.
Душко Т.
Воз Нови Сад – Сплит. Жељко и ја смо још једном били слепи путници. Ушла си у Карловцу, питала да ли је слободно и закорачила у наш купе. Твоји румени, сељачки образи одавали су те. Хуља превејана, олош у црвеним панталонама, старим апостолкама и атлет мајци на којој је писало „Ноћас сам овде само због тебе“ још једном је заиграо на сигурну карту. Погашена су светла, Жељко је изашао да се протегне, а из поганих уста развратника проговорио је песник:
Гледам те дуго и видим да те знам, твој лик ме негде у детињство носи.
Ти си неко из мог живота, ал'не могу да се сетим ко си.
Гледам те дуго и видим, сад си жена,
Цвеће које познајем по роси.
Ти си неко из мог живота ал'немогу да се сетим ко си...
среда, 20. октобар 2010.
Јесен душо, непрестана јесен...
Озбиљно...
Некад сам мислио да је љубав просто ту, нешто што нас окружује и да је довољно само хтети волети. Да покажеш, будеш искрен и да ће она бити узвраћена. Како старим све сам сигурнији да када успеш да поделиш љубав са неким до кога ти је стало, са неким, са ким када си, осећаш спокој и благост постојања, заправо, привилегија је одабраних. Дуго сам те тражио, малена, немој да се зезаш са озбиљним стварима...
Одлазак...
Овај мој намештени осмех, који само ретки препознају као имитацију, овде је само због тебе. У њему нема искрености, јер твој одлазак је однео и део мене. У том коферу је и тај осмех радости, кога се сада, кад те више нема, само радо сећам...
Јесен непрестана...
Ухватила си ми поглед и заледила. Гледам ја, али није то више она шарена слика љубави. Јесен душо, непрестана јесен, а киша немилице пада...
Без речи...
Кад смо се последњи пут видели, ниси ништа говорила. Само си гледала и гледала... У моје очи које су тражиле излаз из твог дрског погледа који више нису препознавале. Вечна тајна остаће - шта ти је то требало и зашто је било потребно да тако разговарамо, а без речи смо се испричали, чини ми се заувек...
30. октобар...
Ех, шта све може једна кап јесење кише. Море их се те ноћи спустило са неба, али ето, упамтих ту једну, што ти скинух са врелог образа док смо једно другом, у хаустору твоје зграде, даривали пољупце и миловали се, као да је први и последњи пут. Датум памтим, а знам сетићеш се и ти :) 30.октобар...Те године ушли смо у нови Миленијум...
Пресеци...
Много смо се упетљали, а да ли смо требали?! Чини ми да је касно за питања, ситуација тражи одговоре. Пресеци, умеш ти то...
Не кради ми међувреме,
ако већ не осећаш своје.
Постаћу хладан и променићу се,
али кад тад ћу експлодирати.
Ко ће да скупља парчиће? Ти?
Па ти не можеш да ме скупиш ни састављеног.
Никола Врањковић (Block Out)
Некад сам мислио да је љубав просто ту, нешто што нас окружује и да је довољно само хтети волети. Да покажеш, будеш искрен и да ће она бити узвраћена. Како старим све сам сигурнији да када успеш да поделиш љубав са неким до кога ти је стало, са неким, са ким када си, осећаш спокој и благост постојања, заправо, привилегија је одабраних. Дуго сам те тражио, малена, немој да се зезаш са озбиљним стварима...
Одлазак...
Овај мој намештени осмех, који само ретки препознају као имитацију, овде је само због тебе. У њему нема искрености, јер твој одлазак је однео и део мене. У том коферу је и тај осмех радости, кога се сада, кад те више нема, само радо сећам...
Јесен непрестана...
Ухватила си ми поглед и заледила. Гледам ја, али није то више она шарена слика љубави. Јесен душо, непрестана јесен, а киша немилице пада...
Без речи...
Кад смо се последњи пут видели, ниси ништа говорила. Само си гледала и гледала... У моје очи које су тражиле излаз из твог дрског погледа који више нису препознавале. Вечна тајна остаће - шта ти је то требало и зашто је било потребно да тако разговарамо, а без речи смо се испричали, чини ми се заувек...
30. октобар...
Ех, шта све може једна кап јесење кише. Море их се те ноћи спустило са неба, али ето, упамтих ту једну, што ти скинух са врелог образа док смо једно другом, у хаустору твоје зграде, даривали пољупце и миловали се, као да је први и последњи пут. Датум памтим, а знам сетићеш се и ти :) 30.октобар...Те године ушли смо у нови Миленијум...
Пресеци...
Много смо се упетљали, а да ли смо требали?! Чини ми да је касно за питања, ситуација тражи одговоре. Пресеци, умеш ти то...
Не кради ми међувреме,
ако већ не осећаш своје.
Постаћу хладан и променићу се,
али кад тад ћу експлодирати.
Ко ће да скупља парчиће? Ти?
Па ти не можеш да ме скупиш ни састављеног.
Никола Врањковић (Block Out)
субота, 24. јул 2010.
Укус твојих брадавица
Поглед...
Пришао сам ти тихо иза леђа. Било је време за још једну превару. Спустио сам нежно своје руке на твоја рамена и упитао те да ли би могла да ми помогнеш.Иако је било јасно да је све готово, да магија више не станује овде, да је огољени безобразлук са јефтином иконографијом на сцени, ухватила си ме за шаке, бацила поглед преко рамена и тихо упитала:
Зашто то радиш? Наравно да хоћу и не заборави никада те та друга неће волети као ја, јер ти си моја једина муза и инспирација.
Добио сам те децембарске вечери пуног месеца и више него што сам тражио, уз подсмех твојој искрености, јер увелико сам се распадао у самољубљу и недостатку реалности...А ти, само си ме тужно гледала...
Не дај на себе...
Данас си ми рекла како си ужасно депресивна, да не престајеш да мислиш на њега и да не можеш себи да опростиш како си могла да направиш такву грешку, као нека шипарица да се толико заљубиш. Кажеш да има нову девојку. Па шта, нека има и не брини ништа, време лечи све, само издржи, не дај на себе...
Оживљавање...
Еј, прошло је тридесет година и ти ми данас пишеш да сам још увек у твојим, како кажеш, себичним мислима, да наше младалачко лудило још увек траје и да ме још увек волиш. Чиме сам ја то заслужио. Мала, будиш у мени нешто што можда не би смела и тераш ме да учиним тај сулуди потез тражећи да једно младалачко лудило оживи. Да ли се то сме у овим годинама :)
Ти...
Вотка од синоћ имала је укус твојих брадавица. Сваки дим који сам повукао из безброј попушених цигарета мирисао је на твоја рамена.
четвртак, 22. април 2010.
Љубав ретко умире од нагле смрти
Пијанство
Натопљен у алкохолу, могу да будем све што желиш. Покајник и љубавник,шерет и меланхолик, варалица и монах. Све за тебе, ако треба, напићу се...
Наслућујем...
Питам се на коју ће ме страну овај пут та блудна мисао, коју наслућујем, одвести. Пут ми је превише познат, признајем, али исходишта је превише недокучивих. Тражим још увек исцељење кога нема, које у даљини не наслућујем. И зато, сада сам сигуран, појело га време и жудња да сваки пут будемо пар маскираних развратника, опчињени у бескрају чуда бестида и згужваних комада одеће крај кревета.
Врелина...
Срце ледом оковано отапа се у твојим очима. Имам, љубави, неку грешку коју ти не можеш да видиш, са којом не можеш више да се носиш. Отклон си пронашла и јасно рекла - Не могу више, емоције су се истопиле. А нису... Отопио се само лед са мога срца.
Животиња...
Љубав ме је ударила копитом у главу. Све ми звезде пред очима, а ја тужан, јер копито моје закржљало не може да узврати. Е коњу један...
Умире љубав...
Знаш како знам да смо још увек пар? Ти то наравно не желиш да признаш, јер још увек уживаш у тој наметнутој игри скривалице. Начин на који изговараш моје име разголићује сва та дубоко скривена осећања. Има ту неке топлине коју само љубав носи. Не кажу Французи тек онако - Љубав ретко умире од нагле смрти...
Мирис невере (Тодора Шкоро)
Стрепим
хоће ли и овог пролећа
болети мириси липа и љиљана
или ће ми ветар
неки нови бехар донети
да опије ме,
да заведе ме
да неку другу руку
и у њој познам твоју
и стиснем је...
Натопљен у алкохолу, могу да будем све што желиш. Покајник и љубавник,шерет и меланхолик, варалица и монах. Све за тебе, ако треба, напићу се...
Наслућујем...
Питам се на коју ће ме страну овај пут та блудна мисао, коју наслућујем, одвести. Пут ми је превише познат, признајем, али исходишта је превише недокучивих. Тражим још увек исцељење кога нема, које у даљини не наслућујем. И зато, сада сам сигуран, појело га време и жудња да сваки пут будемо пар маскираних развратника, опчињени у бескрају чуда бестида и згужваних комада одеће крај кревета.
Врелина...
Срце ледом оковано отапа се у твојим очима. Имам, љубави, неку грешку коју ти не можеш да видиш, са којом не можеш више да се носиш. Отклон си пронашла и јасно рекла - Не могу више, емоције су се истопиле. А нису... Отопио се само лед са мога срца.
Животиња...
Љубав ме је ударила копитом у главу. Све ми звезде пред очима, а ја тужан, јер копито моје закржљало не може да узврати. Е коњу један...
Умире љубав...
Знаш како знам да смо још увек пар? Ти то наравно не желиш да признаш, јер још увек уживаш у тој наметнутој игри скривалице. Начин на који изговараш моје име разголићује сва та дубоко скривена осећања. Има ту неке топлине коју само љубав носи. Не кажу Французи тек онако - Љубав ретко умире од нагле смрти...
Мирис невере (Тодора Шкоро)
Стрепим
хоће ли и овог пролећа
болети мириси липа и љиљана
или ће ми ветар
неки нови бехар донети
да опије ме,
да заведе ме
да неку другу руку
и у њој познам твоју
и стиснем је...
субота, 17. април 2010.
Отргла се латица и полетела
Душо оплакана...
Кишно, јесење поподне, улица Милоша Црњанског и туга која се ваља крај старих кућа набијача. Покушала си још једном да својим смелим погледом завараш осећања. Није ти успело овај пут, јер моје срце куца неки други ритам који ти не препознајеш.Не питај ме зашто је то тако. Власница истине си ти, душо моја оплакана.
Отргла се латица...
Ономад сам видео латицу која је клизила кроз ваздух ношена лаганим, пролећним ветром. Заводљивости ветра - лажљивца, сиротица вечно жељна авантуре, одолети није могла. Отргла се латица и полетела. Боже, како сам је само гледао и патио, јер знао сам крај пре краја. Незаштићена и усамљена, тихо и уплашено, ношена ветром - слаткоречивим, кретала се кроз простор који не препознаје, који не припада невинима у души и срцу.Сва разоружавајућа лепота коју је имала, док део прекрасног цвета бејаше, изгубила се у трену чудноватом. Зебња и страх осликавали су се у овој последњој игри ветра - лажљивца и латице отргнуте. И баш како то никад не бива у бајкама, али у животу обично јесте, ова тек наизглед храбра и одважна латица,постала је очас, лак, јефтин плен једног, обичног, доконог остарелог ексцентрика који скрхан жалом за младошћу, ужива наносећи бол и несрећу.Веселе латице више нема, али је докони ексентрик додао још једну црту на списку унесрећених трофеја своје наказне промишљености.
Лорка...
Виолина је тихо свирала те вечери, бели столњак, на њему две чаше неког јефтиног италијанског црвеног вина, две мирисне свеће и трептаји у мраку. И како би то Лорка рекао - Њена уштиркана сукња звонила ми је у ушима као комадић свиле резан са десет ножева.
Уз Захвалност Весни Б - О пријатељству
На десетине познаника. Ко зна колико људи са којима смо одрасли. Колико заједно испијених пића, учињених глупости, слава и рођендана, ситних оговарања... Свакодневних, истих лица са којима испијамо поподневну кафу и код којих улазимо у кућу без куцања, само са једним препознатљивим: "Хеј!"
Али, запитај се мала, пре него што учиниш још један погрешан корак, колико пријатеља заиста имаш, спремних да за тебе, без размишљања, без сувишних питања, скоче и у ватру и у воду? Колико њих би узело последњи комад хлеба испред властитог детета и поделило га са твојим? Колико њих би се на живот најдражег заклели да си анђео, иако знају да душу си продала давних дана ђаволу за ситно? Колико би их остало уз тебе, без обзира на све, верно до самог краја, не тражећи и не питајући ништа? Колико њих знаш којима би могла поверити најдубљу тајну што скриваш дубоко у грудима, често и од себе саме?Размисли о томе пре него што наставиш даље путем без повратка...
Кишно, јесење поподне, улица Милоша Црњанског и туга која се ваља крај старих кућа набијача. Покушала си још једном да својим смелим погледом завараш осећања. Није ти успело овај пут, јер моје срце куца неки други ритам који ти не препознајеш.Не питај ме зашто је то тако. Власница истине си ти, душо моја оплакана.
Отргла се латица...
Ономад сам видео латицу која је клизила кроз ваздух ношена лаганим, пролећним ветром. Заводљивости ветра - лажљивца, сиротица вечно жељна авантуре, одолети није могла. Отргла се латица и полетела. Боже, како сам је само гледао и патио, јер знао сам крај пре краја. Незаштићена и усамљена, тихо и уплашено, ношена ветром - слаткоречивим, кретала се кроз простор који не препознаје, који не припада невинима у души и срцу.Сва разоружавајућа лепота коју је имала, док део прекрасног цвета бејаше, изгубила се у трену чудноватом. Зебња и страх осликавали су се у овој последњој игри ветра - лажљивца и латице отргнуте. И баш како то никад не бива у бајкама, али у животу обично јесте, ова тек наизглед храбра и одважна латица,постала је очас, лак, јефтин плен једног, обичног, доконог остарелог ексцентрика који скрхан жалом за младошћу, ужива наносећи бол и несрећу.Веселе латице више нема, али је докони ексентрик додао још једну црту на списку унесрећених трофеја своје наказне промишљености.
Лорка...
Виолина је тихо свирала те вечери, бели столњак, на њему две чаше неког јефтиног италијанског црвеног вина, две мирисне свеће и трептаји у мраку. И како би то Лорка рекао - Њена уштиркана сукња звонила ми је у ушима као комадић свиле резан са десет ножева.
Уз Захвалност Весни Б - О пријатељству
На десетине познаника. Ко зна колико људи са којима смо одрасли. Колико заједно испијених пића, учињених глупости, слава и рођендана, ситних оговарања... Свакодневних, истих лица са којима испијамо поподневну кафу и код којих улазимо у кућу без куцања, само са једним препознатљивим: "Хеј!"
Али, запитај се мала, пре него што учиниш још један погрешан корак, колико пријатеља заиста имаш, спремних да за тебе, без размишљања, без сувишних питања, скоче и у ватру и у воду? Колико њих би узело последњи комад хлеба испред властитог детета и поделило га са твојим? Колико њих би се на живот најдражег заклели да си анђео, иако знају да душу си продала давних дана ђаволу за ситно? Колико би их остало уз тебе, без обзира на све, верно до самог краја, не тражећи и не питајући ништа? Колико њих знаш којима би могла поверити најдубљу тајну што скриваш дубоко у грудима, често и од себе саме?Размисли о томе пре него што наставиш даље путем без повратка...
петак, 9. април 2010.
Сузе ти никад нису стајале...
Крај...
Ти у белој сатенској спаваћици,на столу јабуке, крај кревета пепељара, док последња цигарета догорева... Дубоко у срцу осећам како се гаси тај пламен љубави. Још једном сам згрешио и ушуњах се тамо где нисам смео. Тамо где престаје љубав, тамо где почива вечна упитаност, горчина и сабласно осећање усамљености.
Слатке лажи
Сети се Падове и оних чудесно страсних пољубаца крај катедрале чије име никад не сазнах.Сети се кишних капљица које су нам падале на румене образе. Двоје зајапурених, луди од љубави,у граду који уме да разуме...Хм, немој да мислиш да не видим твој осмех на лицу и како говориш - Сале, све си опет измислио...Па шта и да јесам, може ми се.
Како стојиш са тим...
Дуго сам размишљао како да ти кажем да је готово и да одлазим заувек. Било ми је јасно да осећаш да више ништа није као пре и да смо се изгубили у гомили неплаћених рачуна,неопраних судова, недовршених разговора, непроспаваних ноћи, неизрецивих осећања која одавно не делимо. Тога дана, три пута сам повраћао, имао сам чврсту одлуку, али не и сигурност да чиним праву ствар. Преломих и казах - готово је. Спаковао сам тек неке неважне ствари и отишао. Оно што ни данас не умем да спакујем су успомене. И после толико времена и даље покушавам да их сложим. Не успевам бејби да их поделим, стално се копрцају, отимају и терају ме назад у твоје наручје. Да ли ћу имати довољно снаге да победим тај тешки терет успомена. Реци ми, како ти стојиш са тим?
Ослонац...
Често сам као сваки незрели клинац баш кад се то најмање очекује покушавао да се правим важан и да кажем нешто паметно што ће надвисити све до тад изречено. Били су то само очајнички покушаји престрашеног дечака да савлада препреку коју му живот поставља терајући га да одрасте. Разумела си то. Била си мој ослонац и благост и зато без обзира на све - хвала ти анђеле љубави уз ону чувену Мике Антића - Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака...
Осмехни се...
Једном кад умрем, када ти душебрижници јаве ту тужну вест, немој плакати. Сузе ти никад нису стајале. Само спусти слушалицу без речи, осмехни се, онако више за себе, полако удахни и пусти ону нашу - Једна младост, један свет наде...
Спуштена завеса...
Знаш дали су ти погрешно име. Име ти је вечна тајна, тако скровита и тиха. Тако далека, а ипак отелотворена. Заборави ме и крени тамо где си пошла тражећи снове недосањане и светлост коју исијава невина душа детиња.Само још једном да те пољубим и нестанем као кловн иза спуштене завесе...
Нисам уплашен...
Не могу више да те гледам у очи, не зато што нешто скривам. Не могу више да те додирујем не зато што се плашим додира. Нешто друго је по среди. Твој осмех више није за мене, други њега заслужује. Речи немој да трошиш на мене, сваку погрешно чујем.Покрете мери, много ме буне. Гомила несклада и неверица још увек владају суверено и зато или сачекај, или ме пусти да одем заувек...
Неистина...
Те ноћи стигао сам касно и затекао те испред платна. Штафелај у кући од набоја,кафа до пола испијена, ватра је тихо горела у простој пећи равничарској, а моја пахуља мала, сликала је неку слику која боје није имала. Слика та недовршена, мирис мора запенушаног је одавала...и шума мрачних у праскозорје. Хтедох баш као Тагоре да ти кажем најверније речи које ти имах рећи, али се не усудих страхујући да би могла посумњати у њих. Зато их обукох у неистину и говорих супротно ономе што мислих. Оставих бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.
Ти у белој сатенској спаваћици,на столу јабуке, крај кревета пепељара, док последња цигарета догорева... Дубоко у срцу осећам како се гаси тај пламен љубави. Још једном сам згрешио и ушуњах се тамо где нисам смео. Тамо где престаје љубав, тамо где почива вечна упитаност, горчина и сабласно осећање усамљености.
Слатке лажи
Сети се Падове и оних чудесно страсних пољубаца крај катедрале чије име никад не сазнах.Сети се кишних капљица које су нам падале на румене образе. Двоје зајапурених, луди од љубави,у граду који уме да разуме...Хм, немој да мислиш да не видим твој осмех на лицу и како говориш - Сале, све си опет измислио...Па шта и да јесам, може ми се.
Како стојиш са тим...
Дуго сам размишљао како да ти кажем да је готово и да одлазим заувек. Било ми је јасно да осећаш да више ништа није као пре и да смо се изгубили у гомили неплаћених рачуна,неопраних судова, недовршених разговора, непроспаваних ноћи, неизрецивих осећања која одавно не делимо. Тога дана, три пута сам повраћао, имао сам чврсту одлуку, али не и сигурност да чиним праву ствар. Преломих и казах - готово је. Спаковао сам тек неке неважне ствари и отишао. Оно што ни данас не умем да спакујем су успомене. И после толико времена и даље покушавам да их сложим. Не успевам бејби да их поделим, стално се копрцају, отимају и терају ме назад у твоје наручје. Да ли ћу имати довољно снаге да победим тај тешки терет успомена. Реци ми, како ти стојиш са тим?
Ослонац...
Често сам као сваки незрели клинац баш кад се то најмање очекује покушавао да се правим важан и да кажем нешто паметно што ће надвисити све до тад изречено. Били су то само очајнички покушаји престрашеног дечака да савлада препреку коју му живот поставља терајући га да одрасте. Разумела си то. Била си мој ослонац и благост и зато без обзира на све - хвала ти анђеле љубави уз ону чувену Мике Антића - Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака...
Осмехни се...
Једном кад умрем, када ти душебрижници јаве ту тужну вест, немој плакати. Сузе ти никад нису стајале. Само спусти слушалицу без речи, осмехни се, онако више за себе, полако удахни и пусти ону нашу - Једна младост, један свет наде...
Спуштена завеса...
Знаш дали су ти погрешно име. Име ти је вечна тајна, тако скровита и тиха. Тако далека, а ипак отелотворена. Заборави ме и крени тамо где си пошла тражећи снове недосањане и светлост коју исијава невина душа детиња.Само још једном да те пољубим и нестанем као кловн иза спуштене завесе...
Нисам уплашен...
Не могу више да те гледам у очи, не зато што нешто скривам. Не могу више да те додирујем не зато што се плашим додира. Нешто друго је по среди. Твој осмех више није за мене, други њега заслужује. Речи немој да трошиш на мене, сваку погрешно чујем.Покрете мери, много ме буне. Гомила несклада и неверица још увек владају суверено и зато или сачекај, или ме пусти да одем заувек...
Неистина...
Те ноћи стигао сам касно и затекао те испред платна. Штафелај у кући од набоја,кафа до пола испијена, ватра је тихо горела у простој пећи равничарској, а моја пахуља мала, сликала је неку слику која боје није имала. Слика та недовршена, мирис мора запенушаног је одавала...и шума мрачних у праскозорје. Хтедох баш као Тагоре да ти кажем најверније речи које ти имах рећи, али се не усудих страхујући да би могла посумњати у њих. Зато их обукох у неистину и говорих супротно ономе што мислих. Оставих бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.
Пријавите се на:
Постови (Atom)